Почетком децембра, у једном ведром поподневу позне јесени, био сам томе очевидац, на небу изнад Херцег Новог видјела су се „три сунца“. Да, баш три. Невјероватан и атрактиван феномен, својеврсна визуелна варка, која се јавља под околностима ниских температура, кристала у атмосфери и посебног угла падања сунчевих зрака. Све то у оку посматрача ствара илузију „умножавања“ Сунца. Тога дана, ко се задесио у Новом, могао је уочити да је ово небеско тијело имало по један свој „дупликат“ са сваке стране – а томе још треба додати одраз комплетне ове појаве у мору… па се у једном моменту чинило да нас обасјава шест или седам сунаца!
Нема боље ни прикладније ријечи за све ово него сјајно! Оно што се тада нудило голом људском оку, превазишло је поезију, а опет, тако је објашњиво и рационално да не оставља мјеста за нагађања и чуђења. У одређеном амбијенту, под одређеним углом посматрања, једноставно „ очи не помажу“. Тај амбијент који „вара и лаже“, понекад има узрок у самом посматрачу ( пијан или просто узбуђен човјек нпр.), а некада, ето, разлози заблуде су објективни ( мрак, облаци, преламање свјетлости…). Овај призор на бокешком небу, био је мало је рећи прелијеп, али попут многих таквих красота које маме нашу пажњу, није био реалан, тј. сугерисао је погрешан закључак.
Промишљајући ову чудесну појаву, човјек се може замислити над чињеницом колико је велика могућност обмане и преваре, односно како су варљива човјекова чула, и колико је потребно опреза и онда када се гледа „широм отворених очију“. С друге стране, не би било погрешно отиснути се мислима и на супротну страну, па закључити како су саме чињенице варљиве, и понекад ирелевантне, готово сувишне, у односу на моменат, тренутак инспирације, надахнућа… Да, заиста, овдје се пред нама отварају два пута, два различита схватања живота, различита односа према свијету који нас окружује. Чак и ако прескочимо прастару философску дилему око тога колико је свијет око нас, један састав објективних факата, а колико је све то просто пројекција наше субјетивности ипак нећемо избјећи питање вредновања оног што видимо, макар не имали никакву сумњу у његов реалитет.
Ето, нека смо сагласни да је Сунце једно и једино, и да не може имати свога „двојника“ – осим при некој фатаморгани. И тада, то и такво Сунце, нас „вара“ и при много јаснијим и бистријим околностима, од оних горе наведених. Оно, иако непрестано стоји у односу на нас, већ миленијумима и генерацијама људског постојања, ствара утисак да се „рађа“, да „путује“, да се „скрива“, иа на крају „одлази на починак“. Прави, објективни, научни подаци нијесу нам од богзна какве користи, а ни од потребе када је у питању свакодневни живот. „Излазак“ и „залазак“ Сунца су појмови који су толико урезани у темељ људске свијести ( како колективне, тако и оне појединачне ), да је људски живот без те „лажи“ незамислив. Људска култура и духовност је толико описана и осликана том „преваром“, да се овдје поставља веома озбиљно и дубоко питање – гдје станује права истина? У језику, у срцу, или у сабраним и одузетим бројевима?
Да човјек није само материјално и тјелесно биће, него да је у много већој мјери емотиван и духован то је стара истина. Међутим, последице ове истине, када је у питању тема о којој говоримо, битно комликују могућност јасног закључка. Шта ми значе научне чињенице о односу Сунца, Мјесеца и Земље у моменту претјеране туге, или опет велике радости? А љубав, радост, туга и мржња…много више опредјељују наше поступке, и усмјеравају наш живот него научна сазнања и коначни резултати неких рачунских операција. Кад сам тужан тада не признајем постојање ни овог једног, јединог Сунца, а кад сам испуњен љубављу, тада, и без кристала у атмосфери, видим их више, и осјећам већу топлоту и сјај, него што би то могле показати казаљке на каквом метеоролошком инструменту.
Опет, заљубљен човјек ће рећи да Сунце, као центар нашег планетарног система, и узрочник живота на Земљи можда може имати, под неким атмосферским стицајем околности, свог „двојника“ али особа у коју се заљубио и коју воли, ни под каквим околностима, не може имати њој равну, а камоли исту. Још ако таква особа каже да је његова вољена „једино истинско Сунце“, те да ово из астрономије „нити грије, нити зрачи“ као његова љубав – мислим да смо пред великим проблемом утврђивања истине, макар кад је наш заљубљени пријатељ у питању.
Поетско Сунце, које „излази“, „рађа се“, па чак и „умире“ инспирисало је многе људе на бројна храбра и лијепа дјела, и послужило за опис таквих подвига оним генерацијама које су се родиле касније… док хладни и нијеми астрономски фактицитет „непокретне звијезде“ око које се окрећу друга тијела, често није био кадар да мрдне даље од кабинета физичара.
Ових дана идемо у сусрет Божићу, најрадоснијем црквеном празнику у нашем народу. „Божић ми је драго ми је“! Тако су пјевали наши преци. А још старија божићна пјесма од те јесте онај црквени тропар „Рождество Твоје“… у ком хришћани Новорођеног Христа називају „Сунцем Правде“. Цијела историја божићног празника је везана за побједу духа над пролазним чињеницама овога свијета. Наиме, 25. децембар ( односно 7. јануар ) није датум за који вјерујемо да је записан од неког јудејског матичара, ниги хришћанског историчара као дан Христовог рођења. Просто, такав запис који би нас водио неком евидентираном датуму не постоји. Празновање Божића је настало три-четири вијека послије Христа, када су црквени људи узели пагански празник „непобједивогсунца“, за основ новог богослужења. Паганско одушевљење феноменом јачања сунчеве појаве на небу, управо у дане послије зимске краткодневнице 25. децембра, хришћанима је послужило као мотив да укажу на Исуса Христа, Богочовјека, који својим доласком на Земљу, својом личношћу, својим спасоносним дјелом и својом науком, представља паво, истинско Сунце. Господ Исус Христос јесте за вјерујуће људе Истина, непромјењива и сигурна Истина, која свијетли и грије све на овом свијету, у односу на небеско тијело које зовемо „Сунцем“, а које стално мијења свој положај и свој лик пред нама, па се чини да нас вара, и онда када нам је најоданије.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић