1. Како коментаришете пресуду Вишег суда у Новом Саду према којој сте осуђени на годину дана затвора због изазивања националне, расне и верске мржње?

Против сам коментарисања судских пресуда и поступака који су у току али на ово не могу да останем нем, посебно јер медији одавно шире лажи о целом случају и тако врше константни притисак на рад суда.

Пресуда коју је 30.октобра донео Виши суд у Новом Саду је једна неразумна политичка сплачина која крши Устав и међународне конвенције. Кривични поступак је морао бити одавно обустављен.

Устав Републике Србије и Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода у Протоколу бр.7 јасно говоре да никоме не може бити суђено за кривично дело за које је правоснажно ослобођен . Нажалост јавност у Србији не зна много о томе али ја сам 2007. правоснажном одлуком ослобођен прекршајне одговорности за дело и догађај за који сам 2018. осуђен на годину дана затвора. Оптужница је мењана и измишљена је фамозна национална, верска и расна мржња. Према коме? Према којој раси, нацији, вери , и на који начин? Остаје потпуно нејасно. То је небулоза.

У време када радимо овај интервју ја још нисам видео писано образложење оптужнице. А оно што сам чуо то не би пас са маслом појео. То је срамота за правосуђе. Чим добијем пресуду окачићу је на интернет, нека људи читају и крсте се.

Зашто је судско веће донело такву пресуду није ми познато. Вероватно због страховитог притиска сорошевских медија или неког од политичара те оријентације, тешко је рећи ко је утицао. Видите колико су се сорошевски медији побунили што је пресуда само годину дана, они би хтели још више.

Иначе пресуду је донела судија Слободанка Гутовић која је 2006. године у предмету у којем сам био оштечени за озбиљне претње смрћу које ми је упутио син професора Перовића пресудила само судским укором, што је био скандал своје врсте.

2. Подсетимо још једном наше читаоце и јавност, шта се то тачно дешавало те 2007. у Новом Саду на антифашитичком скупу?

У октобру 2007. пријавио сам јавни скуп у покрету под називом “Марш за јединство Србије”, скраћено Српски марш, поводом сепаратистичких тенденција у АП Војводини. Након хистерије и лажи медија скуп је забрањен, па сам пријавио скуп поводом угрожених људских права, а и њега су забранили. Потом сам закупио салу преко једне издавачке куће, полиција је утицала да нам откажу салу, а то сам сазнао док сам био у рестрорану Дома војске на ручку. Дао сам интервју аустријској телевизији. Тамо су требали да дођу другови из Словачке, међу њима Маријан Котлеба који је данас гувернер Банске Бистрице док су ти другови из Словачке данас посланици. Те пријатеље српског народа је полиција ухапсила и избацила из земље.

Мени и окупљенима у Дому војске није био дозвољен излаз из Дома војске. Туда је пролазила колона Чанкових. Чединих и анархистичких тзв.антифашиста који су дошли из више градова. Њихов скуп је пријавио Недим Сејдиновић као приватно лице, они нису имали чак ни редарску службу. Ја сам први поднео кривичну пријаву против њега али од тога наравно није било ништа. Кренуле су провокације са њихове стране, знамо да је Чанак данима преко медија најављивао физички обрачун и претио. Напали су каменицама, флашама и бакљама Дом војске, а момци окупљени у башти су узвратили.

Међу повређенима са наше стране био је чешки репортет Котек, наравно његове “колеге” новинари из Србије то нису осудили. Полицији је наређено да ухапси мене и момке из баште, иако смо ми били нападнути. Ухапшено је само двоје нападача са њихове стране и брзо су пуштени. Морам рећи да је судија за прекршаје Снежана Кондић, која је судила мојој групи ухапшених била веома храбра жена. У сред суђења ју је неко битан звао да ургира да нас осуди али она је поступила исправно и ослободила прекршајне одговорности мене и моју групу окривљених. После је имала проблем због тога приликом реизбора.

Сведоци из жандармерије су говорили истину а сведочили су и бројни снимци. Нажалост било је ту неких сумњивих ликова које сам први пут видео у животу који су бацили љагу на све што се дешавало, неки од њих су потпислаи и споразуме о признању кривице због чега је данас велики проблем завршити овај срамни судски процес.

3. Да ли сте заиста тада извикивали претеће речи према припадницима националних мањина и ЛГБТ заједници како се каже у оптужници?

Колико се сећам певали смо песму “Ој Србијо мати”, што се види на снимцима. Да сам лично узвикивао било шта друго ваљда би се видело и чуло на снимку. Могуће да је неко од окупљених певао песму “Уби педера” и слоган “Србија Србима” али то нема неке везе са оптужницом а ни са мном лично.

4. Зашто је суду требало 11 година да донесе пресуду?

Суд чине живи људи, судије и тужиоци. Што се тиче судија, промењено их је мислим укупно седам. Неки су отишли и у пензију. Неки нису желели да имају ништа са тим политичким предметом па су се трудили да га се реше. Оптужница је мењана три пута. Не може се рећи да сам ја вршио опструкцију, истина јесам неколико пута одлагао рочишта али увек оправдано. Адвокате сам мењао само пар пута, а једног мог изабраног браниоца је суд разрешио без икаквог разлога. Решење о суђењу у одсуству је некад било на снази а некад није, зависи од судије који се мењао. Проблем је био и што од 2008. живим у иностранству, али суду сам редовно остављао своју адресу, нисам био у бекству и нисам се крио како запенушано воле да кажу сорошевски новинари.

5. Какви су ваши даљи кораци, да ли ћете се из Италије где тренутно живите јавити на издржавање казне? Плашите ли се могућности екстрадиције?

Не могу да се јавим на издржавање казне ако пресуда није правоснажна и ако нема решења о упућивању на одслужење затворске казне.

Ако Апелациони суд остане слеп на очигледно кршење Устава и међународних конвенција сумњам да ће Министарство тражити изручење од Италије. Да подсетим Италија ме није изручила ни прошли пут, могућност да то уради сада је апсолутно никаква. Једноставно екстрадиције политичких миграната се не дешавају. Ово је чисти политички случај и бламажа државе Србије и никакав процес екстрадиције не би требало ни да буде покренут,

6. Да ли ћете уложити жалбу на пресуду?

Наравно да хоћу. Прво Апелациони суд, касније свакако мора да реагује и Уставни суд. А овакав случај би био веома лаган за решавање у Европском суду за људска права у Стразбуру . Неколико сличних случајеве кршења начеле “не бис ин идем “ су већ решавана, И не би мој случај требао да буде изузетак.

7. Многи се питају “Ако је Давидовић заиста невин зашто није дошао на суђење да ту своју невиност докаже”? Који је ваш одовор на то?

Од 2008. живим у иностранству, а суђење због некадашњег процеса екстрадиције за дело из 2005. није ни смело да почне због правила специјалности. Тек 2011. су могли уопште да почну суђење. Од тада су рочишта стално отказивана. Позиви су ми редовно стизали на адресу у Италији а пошто су рочишта отказивана нисам ни долазио. Касније променама судија долази до бизарних ситуација када ми једно време позиви нису стизали иако је суд имао моју адресу, или када имам решење о суђењу у одсуству јер сам наводно недоступан а позиви за рочиште ми стижу на адресу. Та ситуација се временом понављала док не долази до обуставе поступка 2015. због тога што су у тужилаштву схватили да не могу да гоне два пута за исто дело. Када је упркос томе 2016. оптужница промењена и када се поново крши принцип “не бис ин идем”, ја више позиве и не добијам. А како би то изгледало да се појавим на вратима суда без позива. Уосталом више нисам хтео да учествујем у том циркусу. Једноставно тај процес је незаконит и мора да се обустави и тачка.

8. Шта заиста као појединац мислите о припадницима националних мањиха у Србији и о ЛГБТ популацији?

Не бих баш стављао у исти кош та два појма. По уставу и по мојим уверењима националне мањине требају да имају сва загарантована права, али та права се не могу злоупотребљавати. Има заиста дивних и лојалних националних мањина у Србији и српски народ живи са већином мањина у слози и љубави.

Што се тиче овога другог што питате ја одбијам да користим новоговор и речник робова, то је смешни апсурд да настране људе називате популацијом па још са неким енглеским скраћеницама. А моје мишљење зависи од тога да ли се мисли на настране хомосексуалне особе или на организације које агресивно пропагирају идеологију која учи да је настраност нормална или чак пожељна. Апсолутно сам против те ЕУ идеологије, а мислим да ћемо ускоро видети њен потпуни крах са распадом ЕУ који је на помолу.

9. Да ли бисте пристали на могућност кућног притвора уколико би вам суд дао такву опцију?

Мене не занима никакав компромис када су правда, истина и слобода у питању. Суд у Новом Саду у мом случају није у прилици да даје било какве опције осим обуставе кривичног поступка да Србија не би била бламирана у Стразбуру.

loading...