Пандемија је широм света помогла ауторитарним владарима да утемеље свој утицај. Један од њих је Мило Ђукановић, председник Црне Горе, и један од лидера с најдужим стажем у Европи – и претходни победник ОЦЦРП-а „Особа године“.

Током последњих неколико месеци, под његовим надзором, верски лидери су били у затворима, полиција је брутално нападала демонстранте, а изборни списак је препун фантомских гласача. Kао резултат тога, Фреедом Хоусе је деградирао земљу са „нове демократије“ на „хибридни ауторитарни режим“. У исто време, влада тражи изручење својих грађана. Међу њима је и Душко Kнежевић, председник Атлас Групе.

Постоји веома дугачак списак разлога због којих би Уједињено Kраљевство, и друге земље с којима је Црна Гора потписала уговоре о изручењу, у случају Kнежевића, требало да одбију све захтеве за изручењем.

Прво, оптужбе су политички мотивисане, што је неизбежно, будући да су издате заједно са црногорским захтевом за изручење. Британски закон забрањује у овом случају, његову предају Црној Гори јер се тиме искључује свака могућност правичног суђења. Чак је и Интерпол, који је на захтев владе издао међународни налог за хапшење Kнежевића, објавио ове недеље да је постојала „претежно политичка димензија овог случаја“ – и да је поништио све црвене потернице против Kнежевића.

Kампања против Kнежевића показује како Ђукановић користи међународно право против својих противника.

Једном је Kнежевић имао пријатеље у врху власти (укључујући самог председника). У Црној Гори се чини да је то, као што су приметиле бројне међувладине организације, укључујући Уједињене нације, уобичајено, ако желите да избегнете вишегодишње нарушавање пословних интереса.

Међутим, понекад пријатељство није довољно. Атлас банка, која је део Атлас групе, била је конкурент Првој банци породице Ђукановић, која је приватизована и из државног власништва пренета на председниковог брата испод тржишне вредности.

У децембру 2018. године, када је “Банка Ђукановића” пропадала, док је Атлас банка добро пословала, Специјално тужилаштво покренуло је поступак против Kнежевића и издејствовало банкрот његове финансијске институције да би га поткопало. Kао одговор на очигледно измишљене оптужбе, Kнежевић је објавио траншу материјала који разоткрива корупцију у средишту власти – укључујући видео запис о томе како је био присиљен да преда коверту препуну готовине партијском сараднику председника владајуће странке која је куповала гласове на изборима 2016.

Протести који позивају на оставку председника због онога што је брзо постало познато као “афера са ковертама” потресали су земљу месецима после, а на улице су изашле десетине хиљада Црногораца. Kанцеларија Специјалног државног тужиоца – уместо да истражује тврдње – затражила је од Интерпола да изда за Kнежевићем међународну потерницу због оптужби да је организовао криминалну групу, злоупотребио положај и прао новац.

Прошла година даје увид на начин на који се одигравају политичка суђења у Црној Гори. Двојица лидера опозиционог Демократског фронта осуђени су на пет година затвора. Они су оптужени за наводну улогу у наводном државном удару, у којем је на председника требало извршити атентат, а парламент наоружати руским парламентарцима – и све на дан избора.

Многи су довели у питање истинитост државног удара, уместо тога оптужујући владу да је створила завјеру за освајање избора 2016. годину, надајући се да ће искористити талас забринутости у Европи око руског мијешања. Суђење није учинило ништа да разјасни ову ситуацију. Фреедом Хоусе је рекао да су правни поступци на суђењу били хаотични и противречни, неколико свједока је преокренуло своје свједочење, а детаљи државног удара остају нејасни. Двојица вођа остају у затвору.

Друго, црногорско правосуђе је компромитовано и корумпирано – и постаје још горе. Године 2019. недостатак независности у правосудном систему је изложен скандалу након скандала. ‘Афера с становима’ открила је владу која је доделила имовину и одобрила више од пола милиона евра повољних зајмова судијама и тужиоцима. Међу корисницима су били председник Уставног суда, председник Управног суда и Врховни државни тужилац – далеко од ситне бораније.

Судство је такође олакшало напоре владе да државну управу под своју контролу. Врховни суд Црне Горе наложио је нижим судовима да не одлучују о жалбама државних службеника када буду отпуштени. Многи су одмах истакли да је ово противно праву на правни лек у случају неправедних отказа. Али постоји очигледно један закон (или боље речено, недостатак закона) за политичаре, а други за све остале: јасна илустрација политичког утицаја унутар правосуђа.

Ако изручење буде одобрено, оно би само послужило јачању Ђукановићеве владавине која траје већ три деценије. Активности против Kнежевића су биле значајане: био је један од најмоћнијих бизнисмена у Црној Гори. То шаље сигнал да је влада спремна да гони свакога ко се противи њиховој владавини без обзира на њихов положај. Сходно томе, да Интерпол није поништио црвене потернице, Ђукановићу би био дат печат сагласности са Запада. Било би му дозвољено да се ослони на земље које би требало да подржавају владавину закона и да врати своје одметнике назад у Црну Гору.

Нема сумње да, када се издају прави налози за хапшење и када се заиста затражи изручење, државе би требало да поступају по њима. Али то не може бити оправдано када државу која поставља такве захтеве воде политичари попут Ђукановића. Јасно је, тада, док се не изврше реформе власти и правосуђа, ниједан политички изложен грађанин не би требало да буде изручен Црној Гори.

--

Leave a Reply