Песма устаничког капетана Милисава Чамџије са освојеног турског топа који је бранио Стамбол капију, у зору на дан Светог Андреје Првозваног 1806, означила је повратак Срба у своју престоницу Београд после неколико векова.
Милисав Чамџија рођен је у селу Борак у београдској нахији. Надимак чамџија је добио пошто је превозио људе преко реке Саве у чамцу.
Данас је мало познато да је Чамџијин подвиг освајања турског топа који је бранио палисаде био пресудан за ослобађање Београда.
Наиме, устаници су још од 1804. успоставили опсаду око снажно утврђеног града који је бранила османска посада са 300 топова. Ни у јесен 1806. вожд се није усуђивао да јуриша на град са само 40 топова, а хладноћа и слабо снабдевање ломили су морал устаника.
Непријатељ је при повлачењу пљачкао народ и рушио мостове: На данашњи дан пре 102 године ослобођен је Чачак
Kнез Сима Марковић, из Великог Борка, код кога је Милисав био капетан, војвода Васа Чарапић, Змај од Авале, Узун Мирко Апостоловић и Kонда Бимбаша су преломили и самостално кренули у одлучну битку.
Чамџија се заклео да ће први ући у варош. На дан Светог Андреја, одлучни устаници су кренули на градске бедеме, али се група која је јуришала на најутврђенију Стамбол капију поколебала кад је смртно рањен војвода Васа Чарапић. Преокрет је донела громогласна песма Чамџије који је освојио и зајахао турски топ: „Хеј браћо Срби, крила соколова к мени, к мени, ја сам на јендеку!“
Чарапић, Змај од Авале је изустио: „Не бојте се. Ено пева Чамџија“, а позив Чамџиј зачуо је и Kарађорђе на Ташмајдану и, по сведочењу свог посилног, повикао: „Е, сверова Милосав, по души га. Јуриш, јунаци, и ми да не будемо последњи.“
Чамџија је после погибије сахрањен, по последњој жељи, под скромним каменим спомеником поред брата Иванка, у родном Великом Борку. Иницијативни одбор састављен од мештана овог београдског села које предводи Драгослав Јовичић Уча, Извиђачки одред „Свети Сава“ и потомци најавили су да ће, поред њега, до следећег године ту подићи мали меморијални центар.
Kад је 1815. почео Други српски устанак под кнезом Милошем, Милисав се одмах укључио и у освајању данашњег Обреновца (тадашњи Пележ) где је 1815. био рањен. После два дана је умро.
Сахрањен је по својој жељи у свом воћњаку испод једног ораха, поред брата. Његови савременици се слажу да је био велики јунак, није тражио одликовања ни титуле, желео је само битку са Турцима.