Генерал Владимир Лазаревић, који је свој крст часно носио и на Космету и у Хагу одслужио 14 година ни крив ни дужан, не може да предаје на војној академији, не може да живи по виђењима дела српске јавности која себе назива “грађанском србијом”.

На моју срећу и велики понос, мој отац већ 17 година у пензији пуковник, непосредни сарадник генералу Лазаревићу у славном Приштинском корпусу, замислите, исто не може ништа. 2004. године наређењем тадашњих власти бива пензионисан у четрдесет осмој години живота као високопозионирани официр Приштинског корпуса, но ту се прича о “правима“ не завршава…

Ни његова деца, односно брат и ја, не можемо ништа, немамо никаква права ни у средњој школи, ни на факултету, ни стипендију, ни кредит никад нисмо добили, а одговори исти “отац ти је официр”. Сада знам шта их је болело и шта их је болело и боли…

Боли организованост 1998. и 1999. године доле на Космету, где сте гађали макете од папира и дрвета, нисте могли да провирите преко границе са шиптарима, зато што је на тој планини залегло пар стотина деце добро организоване и официра. Боле вас Кошаре и Морине, боли вас јер смо имали генерале и официре које можете само да сањате.

Да у сведочење мог оца стоји да са копна нико није мого да провири, а камоли да прође од наше војске, одлучили су се да гађају из ваздуха и ту их надмудрила српска војска, милосрдни анђео гађао цивиле, малу Милицу Ракић.

Не, немамо ми злочинце. Ви их имате. Ви сте убијали нашу децу, а њих Вам нећемо опростити.

Генерал Лазаревић, наш понос, име које ће остати записано златним словима, једини генерал који је ратовао на Космету са два сина. Даће Бог да своје богато искуство пренесе нашој војсци.

Живела наша Србија!

Александра Марковић, правник

Leave a Reply