Постоји јаз између перцепција, толико велики да би могли кроз њега да протерате крузер. С једне стране имамо лебдећу утвару рецесије, огроман губитак радних места и пад прихода (радна места око 80 одсто светске радне снаге су затворена потпуно или делимично услед кризе изазване вирусом), а с друге шокантну нелогичност извештаја америчких Федералних резерви према коме су се, упркос кризи, „очекивања раста берзанских акција за наредну годину код просечних потрошача увећала за 47.7 одсто, што је историјски рекорд“.

ZeroHedge саркастично коментарише: „Ма да… јер са изгубљеним послом, трошењем својих 400 долара уштеђевине за ‘црне дане’ на тоалет папир, банком која се спрема да му узме кућу по основу хипотеке, и то док смртоносни вирус вреба иза сваког ћошка, све о чему просечни амерички радник Џо размишља је како да оно мало преосталог новца угура на берзу, која само што није оборила историјски рекорд. Тако да, захваљујући гротескној интервенцији Федералних резерви на свим финансијским тржиштима, док економија клизи у депресију, сасвим је ‘логично’ да очекивања раста цена акција на берзи никада нису била већа“.

Наказан резултат, оперисан од озбиљног разматрања? Не. Заправо, овај парадокс прилично лепо повезује оно имплицитно са оним експлицитним у америчкој политици, како унутрашњој, тако и спољашњој. У домену спољне политике – у посткоронавирусној епохи – видимо како ће тензије са Кином да расту. САД су се већ упустиле у информациони рат пуног спектра како би оптужиле Кину за вирус (и скренуле пажњу са сопствене неприпремљености). Кина, присећајући се ранијег „века понижења“ који су јој приредиле западне земље, и осећајући понешто инхерентног расизма у прозивкама које су јој упућене, реагује необично ратоборно.

СТАРА ПРИЧА О РАТОВАЊУ

У недавној епизоди интроспекције, Обамин саветник за националну безбедност Бен Родс је поводом говора Џорџа Буша млађег о 11. септембру написао: „Наш рат против тероризма почиње са Ал Каидом, али се не завршава ту. Неће се завршити док свака терористичка група глобалног досега не буде пронађена, заустављена и поражена“. Дефинишући даље природу овог конфликта, додаје: „Американци се питају – зашто ови људи мрзе САД? Мрзе управо оно што видимо у овој дворани – демократски изабрану владу“. Објашњење овог несвакидашњег догађаја на начин који се тако згодно уклапао у амерички наратив са којим сам растао осамдесетих и деведесетих било је охрабрујуће, признаје Родс.

Касније у чланку каже како је био наиван и понет емоцијама када је видео како њујоршке куле „близнакиње“ падају у прах и пепео – па му је Бушова запаљива реторика била пријемчива. Онај наш просечни амерички радник Џо се вероватно слично осећа: и њему је речено да је економија Америке јака и да расте, све док није улетео вирус, гурнувши америчку економију у слободни пад. Шокиран и бесан, Џо се вероватно нада да ће им Америка „показати свога бога“ („они“ су Кинези, за које наратив сугерише да су одговорни). То је оно експлицитно – у конјукцији са Трамповим трговинским ратом, наизглед започетим услед кинеског „отимања“ америчких комерцијалних средстава.

Оно што се у овом казивању крије између редова је стара прича о ратовању – да би уништио свог непријатеља, уништи му линије снадбевања. У Британији је 1891. године, око јужноафричког краља дијаманата, милионера Сесила Роудса, и лорда Ротшилда (мисли се на Нетанијела Мејера Ротшилда, 1840-1915, прим. прев.) тајно оформљен мали круг елите. Његови чланови настојали су да обнове везе између Британије и Сједињених Држава, верујући да је владајућа класа мушкараца англосаксонског порекла с правом седела на врху хијерархије изграђене на доминацији трговином, индустријом, банкарством и експлоатацији других земаља (прилично налик на данашњу америчку елиту).

Елита је међутим баштинила дубоко укорењени страх да ће, у одсуству одлучног деловања, британска моћ и утицај широм света еродирати и бити замењена растућом снагом Немачке. У годинама непосредно након Бурског рата, донета је одлука: ова опасност морала је да се реши. Тако је испланиран рат против Немачке, који је започео пресецањем њених линија снабдевања, пропагандним ратом у којем су Немци приказивани као да једу малу децу и дипломатском изолацијом.

У овај циљ су упрегнути различити наративи, а историчар Пол Винсент речито реконструише атмосферу одушевљења која је владала у моменту избијања рата који ће се показати као судбоносна вододелница 20. века. Примера ради, Х. Г. Велс је запенио: „Ентузијастичан сам поводом овог рата против пруског милитаризма… Сваки мач потегнут против Немачке је мач потегнут за мир“. Велс је касније сковао превртљиви слоган „рат за окончање свих ратова“. Британија је од почетка рата 1914. године наметнула стриктну поморску блокаду Немачке. Спречавајући увоз хране у ову земљу, Британци су широке масе немачког становништва изложили глади и неухрањености. Немачко ратовање подморницама било је очајнички одговор на британску блокаду – иначе толико ефикасну да је претила да избаци Немачку из рата.

СКРИВЕНИ РАТ

Убрзајмо филм до данашњег дана: Кидање и преузимање кинеских линија снабдевања од стране Америке (чему је дат нови замах у светлу открића да тако много основних медицинских потрепштина Америке има етикету „Made in China“), државна протекција најнапредније технологије, војно задирање у космос, мобилизација Европе против Кине, санкционисање спољних извора енергије Кине и приказивање Кине као демона који шири вирус – све су то делови арсенала у борби против онога што угрожава англосаксонску елиту.

Можда ће главни „алхемичар“ са ZeroHedge ухватити нашег Џоа за надлактицу и тихо му рећи: „Слушај Џо, COVID-19 је само вирус – невидљиви организам. Не можеш га видети. Не можеш ‘ратовати’ против њега. Када су Британци почели да замишљају Немце као демонска чудовишта која је требало уништити, на крају не само да су уништили европску културу, него и било какву посвећеност античкој идеји врлине (Virtù) или хомерског хероизма.

Уместо тога, генерације које су дошле пригрлиле су релативизам, нихилизам, бујајући песимизам и огорченост. А из огромних ратних уплитаања власти у сваку пору грађанског друштва, изникао је немачки „kriegssozialismus“ (ратни социјализам, прим. прев.) који ће постати модел за бољшевике. Опет, како то Винсент истиче, „Британци су постигли контролу своје економије без пандана међу земљама које су учествовале у рату – но свуда је државно преотимање друштвене моћи било пропраћено и оснажено пропагандним лажима без премца у историји до тог тренутка“.

Али зашто си се (пита се Џо) тако енигматично насмешио када сам рекао да бих могао да купим акције кредитом који ми је омогућио мој брокер, и то како бих надокнадио губитке у примањима који су настали због коронавируса? „Па“, одговара алхемичар, „размишљао сам о ‘скривеном рату’ и томе како је вирус који се појавио ниоткуда успео да заувек промени његов ток“. „Шта хоћеш да кажеш?“ – чуди се Џо. „Сећаш се како си рекао да је америчка економија најјача на свету? Е па, то није баш тачно. Пре неког времена, амерички раст је почео да посустаје, па су се власти одлучиле за економију коју покрећу дугови а води потрошња. Новац је штампан попут кредита, па би – што је и очекивано – доста новог новца или дуга у циркулацији изазвало инфлацију попут оне коју смо имали за време Регана.

Са овом потешкоћом смо (осим редовним рекалибрирањем индекса цена) изашли на крај такозваном ‘трговином са Кином’. Кина је тада била усред своје индустријске револуције: слали су јефтине производе у Волмарт. Практично су субвенционисали средњу класу, пружајући Америци – кроз јефтину потрошачку робу – животни стандард какав иначе не би могла да приушти. Што је још боље, преусмеравали су новац назад ка Волстриту куповином америчких обвезница.

Поента је да су Кинези куповином нашег дуга омогућили Америци да умањи отисак новоодштампаног новца. Практично су извезли доларски дуг Америке на безбедно – у тржишта у настајању. На овај начин смо позајмили 13 билиона долара, сузбијајући тако домаћи отисак новца. Ови мали трикови били су неопходни како би се избегла инфлација. Но, опасност од инфлације је ублажавана и на други начин. Сав тај нови новац је коришћен за финансијализацију и кредитирање свега, од здравства до образовања. Тако су надувани мехури.

То је Америци дало симулакрум раста – али бојим се да штампање новца није донело доларе у твој џеп Џо. Они су се заглавили у финансијском систему и ту су нагомилавани. Можда си приметио да су времена постала мање ружичаста. Али то је такође последица америчког пословног модела, који је увек давао приоритет гомилању капитала, допуштајући тржишту рада да поднесе притиске или га умањујући пресељењем трошкова рада преко океана.“

„Али шта је са ‘скривеним ратом’ који си споменуо. Како се то уклапа?“ – пита се Џо. „Сећаш се шта сам раније рекао о Британији и томе како се плашила да неће моћи вечно да остане на врху светске моћи? И како је посматрала консолидацију Немачке и њено ширење ка истоку са циљем да парира Британији? Е па Кина је пре неколико година престала да усмерава новац од трговине назад ка Волстриту и уместо тога је почела да ‘се шири’ ка Централној Азији. Почела је да приходе од трговине инвестира у Појас и пут. Онако како је Немачка претила да постане ривал Британије, тако је Кина била на путу да постане ривал Америци.

Ово је представљало проблем за САД: Прво, како сада финансирати трговину са Кином; и друго – али не и мање важно – како нежно приземљити средњу класу сада када више нема субвенција од трговине са Кином и избећи револт унутар САД. Надувавање мехура некретнина имало је за циљ – макар делимично – да направи баланс. Подједнако проблематично за Америку било је то што је кинеско-руски евроазијски пројекат имао за циљ да каналише трговину – у веома важној сфери, која укључује енергетику и сировине – не преко нашег канала, односно долара, него подаље од њега. Долар је под притиском оних који теже дедоларизацији макар од 2007. године.

Отуда сви трикови у арсеналу који сам споменуо раније. Али постоји нешто још горе. Покушавали смо да задржимо сву продају нафте на свету у оквирима долара (санкционисали смо непослушне произвођаче, стварали нестабилност снабдевања, итд.) али је сачма санкција просто учинила да се на нашем нишану нађе свако, што је допринело да финансијски систем постане подложан арбитрарним претњама америчког министарства финансија, односно Трезора. Свет више не жели да трпи то. Револт је растао.

То је, у суштини, скривени рат. И он се није одвијао тако добро: америчком Трезору је понестајало мехурова за надувавање. На крају је прибегао надувавању ‘мехура свега’ како би очувао имиџ јаке економије, но како је ова конструкција постала још већа, још задуженија и још комплекснија, па тако и још непрозирнија – постала је и мање стабилна. У додиру са иглицом коронавируса мехур је пукао – приморавајући Вашингтон да прибегне неограниченом штампању новца и да спасава све и свакога (што је, чини ми се, неизбежно логичан одговор за ‘мехур свега’)“, рекао је алхемичар.

„Али шта ће се сада десити“, забринуто узвикну Џо – „хоће ли доћи до рата као у 19. веку?“ „То је могуће, али вероватно да неће“, мирно одговара алхемичар. „Кина је превише моћна, али ће и њена економија неизбежно бити ослабљена. Вероватније је да ће Америка наставити своју борбу против Кине (и Русије) путем посредника као што су Венецуела или неки од актера на Блиском истоку (мада је Иран посебан случај, везан за Израел).

На крају Првог светског рата, европске економије биле су делимично угашене ратом – а појавили су се и велики доларски дугови према Сједињеним Државама. Данас су западне економије делимично угашене услед COVID-19. А национални дугови данас су мање-више сличног нивоа који се везује за реална ратна стања. А ту је и 13 билиона долара које дугују тржишта у настајању, а чија је пуна исплата сада доведена у питање.

Након Првог светског рата, није било опроштаја дуга, само добацивања врућег кестења међу европским земљама које су покушавале да своје дугове пребаце на грбачу других. Како би пронашли излаз, поједини су се понадали да би мере штедње могле да буду решење проблема. Али други су прибегли ‘хеликоптерском новцу’ (налик на оно што САД сада раде, у реакцији на гашења која је изазвао COVID-19). Златом гарантована немачка рајхсмарка постала је папирмарка без икакве подлоге. Рајх је испрва добрим делом финансирао своје ратне издатке издавањем дугова. Али од маја 1923, квантитет папирмарака је почео да се отима контроли. Велепродајне цене су скочиле до астрономских размера. До 1918. године могли сте купити 500 милијарди јаја за исте паре за које сте пет година касније могли купити једно једино јаје. Папирмарка је постала безвредна.

Са колапсом валуте, незапосленост је скочила. Хиперинфлација је осиромашила велику већину немачке популације, нарочито средњу класу. Људи су патили од недостатка хране и хладноће. А јачао је и политички екстремизам. Ово је реални ризик јер су истрошени сви ранији трикови Трезора за сузбијање инфлације.“

„Па шта би Вашингтон могао да уради – нарочито поводом 13 милијарди долара дуга који припада тржиштима у настајању?“ – пита се Џо. „Зашто не реформишу систем?“

„Не знамо шта ће учинити“, уздахну алхемичар, „али постоје наговештаји да се централне банке поигравају идејом нове глобалне резервне дигиталне крипто-валуте, против које би тржишта у настајању, па и САД, можда девалоризовале своје валуте. Бивши гувернер Банке Енглеске је наговестио нешто баш овакво. Можда се то никада и не догоди. Врста криптовалуте коју централни банкари имају на уму била би таква да властима пружа тоталну контролу: то не би био реални новац, само кредит у централној банци, а банкомати би давали само оно што централне банке утврде. И не, неће бити праве реформе, само претумбавања. Али то – тај прљави новац, и то много, много њега – је друга прича. Транспарентност није опција“.

„И добро, да ли би ми саветовао да купим акције?“ – пита Џо.

„Не, не бих Џо. Делује да Трамп сада жели да спасава америчку средњу класу на другачији начин. Знам да ти, као и многи други, волиш да провераваш свакодневно свој 401К (акције које имају улогу будућих пензионих провизија). Ако он расте сви су срећни, ако не – распололожење је доста мрачније. Зато Трамп покушава да надува берзе штампањем новца и неограниченим избављењима (мисли се на избављење компанија доспелих у финансијске проблеме путем интервенције федералне власти; прим. прев.).

Председник је преузео пуну контролу над дугметом које контролише светски ток доларског новца. Он контролише Трезор, који је комплетирао своје преузимање и спајање са Федералним резервама. Ствари функционишу тако што Конгрес одобрава 450 милијарди долара вредан CARES (Coronavirus Aid, Relief and Economic Security Act) спасилачки пакет. Трезор то даје Федералним резервама као свој улог – а потом ФЕД-у даје налог да десетоструко мултипликују тај улог штампањем свежег новца. Тако 450 милијарди долара постаје 4,5 билиона долара који се дају пријатељском хеџ фонду – Блекроку – за дистрибуирање. А детаљи дистрибуције су покривени поверљивим и нетранспарентним клаузулама. Трамп постаје секуларни Крез (лат. Croesus – последњи краљ античке Лидије, познат по енормном богатству и легендама у којима му се приписују натприродне моћи, прим. прев.): он може да штампа колико год пожели. Нема никога да га заустави. Хоће ли умети да се обузда?

Џо уздахну.

„Тако да, Џо, питање је онда да ли је заиста реално да тржиште порасте онда када је вероватно половина економије на принудном одмору, а реална вредност тоне? Како сам раније споменуо, штампање новца не чини увек доларе доступним. Ликвидност пружају америчке банке: да, али проблем није толико у ликвидности, него у потенцијалном неизмирењу доспелих наплата, нарочито оних 13 билиона преко океана. Зато је у току неописива јагма тих прекоокеанских дужника за доларима, којим би платили камате и главнице када оне доспеју – а то значи да ће вредност долара расти (за сада). Раст долара је оно што свет вуче ка дну (као тридесетих година прошлог века). Доларски систем је централни проблем. Овај вирус ће или пробости доларски мехур и уништити га инфлаторном спиралом, или ће централне банке бити приморане да нађу неко ново решење (Бог зна како!).“

Џо поново уздахну.

„Џо, бојим се да ти нисам много помогао. Жао ми је“.

Алистер Крук

Превео Владан Мирковић / Нови Стандард

--

Leave a Reply