Два догађаја који су се недавно догодили завређују нашу пажњу. Први догађај је евроскептична изјава премијерке Ане Брнабић током њене званичне посете Немачкој од 13. новембра. Други догађај представља аргумент за први, догодио се пре њега, а односи се на однос према председнику Александру Вучићу у Паризу на прослави стогодишњице победе у Великом рату.

Први од ових догађаја је храбра и интелигентна изјава премијерке Брнабић се догодила 13. новембра током њене званичне посете Немачкој. Овим поводом она је дала неколико званичних изјава након разговора са домаћинима као и за штампу. Конкретно, премијерка је изјавила, као реакција на инсистрирање ЕУ и Немачке на постизању свеобухватног споразума између Србије и Косова до краја 2019, да ће Србија можда успети да постигне некакав споразум са Косовом до 2025. Такође је додала да и поред евентуалног постизања овог споразума, није сигурно да ли ће Србија тада бити спремна за чланство у ЕУ, као и да мисли да чак иако би ЕУ овог тренутка понудила чланство Србији, није уверена да би то било добро како за Србију, тако и за Европску Унију. Додала је да би вероватно и наша земља и ЕУ биле губитници.

Ова изјава наше премијерке је крајње револуционарна јер преиспитује интерес Србије у чланству у ЕУ. Радикалност, храброст и интелигенција овог иступа наше премијерке је у томе што је по први пут након 2000те и доласка про – западних политичких испостава на власт у Србији, неки наш званичник преиспитује интерес Србије у чланству у Европској Унији. Недвосмислено је да Србија, као ни једна друга држава уз изузетак најјачих економија Немачке и Француске нема никакав интерес у чланству у ЕУ. Императив уласка у ЕУ је само пропаганда две најјаче европске економије како би успоставиле хегемонију и економски колонијализам над свим осталим државама у Европској Унији. Конкретно искуство небројених држава, како оних из нашег комшилука као што је Хрватска, преко Бугарске и Грчке све до Литваније, сугерише да су ове државе доживеле економски слом, да су задужене, да је квалитет живота становништва драстично опао, а да су сви елементи суверености ових држава поништени у корист Брисела. Чланице Европске Уније, приступом у ову наказну творевину, постају само територије за економско ропство и експлоатацију.

Премијерка Брнабић је, за разлику од аутистичног понављања наших политичара полуимбецилног наратива о некаквим „европским стандардима“ (који су узгред драстично нижи од стандарда бивше СФРЈ), а које слушамо још од 2000те, по први пут поставила храбро и интелигентно питање којим доводи у питање наш интерес уласка у ЕУ. Ово питање је вероватно само логична последица целокупног односа атлантистичке Европа према, по њима „русоликој“ Србији којој треба сломити кичму. Од њихових економских и политичких уцена, све до притисака у вези са Косовом и Метохијом. Овим питањем, премијерка Брнабић је себе одредила као историјску величину и светао пример, без обзира на политичке афинитете које имамо.

Други догађај којим се овај текст бави је третман председника Србије на прослави стогодишњице окончања Великог рата у Паризу. Председник Вучић је од стране домаћина и председника Макрона, узгред – безобличног либералног апаратчика, био смештен далеко од представника држава победника, на сасвим периферном месту на трибини. Овим гестом, као и стављањем представника поражених (као што су Немачка или Хрватска) или, да апсурд буде још већи – непостојећих држава (Косово) Француска је пљунула на Србију и на српску жртву. И поред тога што је за победу савезника у Великом рату, управо наша земља поднела највећу жртву и имала највећи значај. Цео догађај је наликовао на комедију и театар апсурда. Логична претпоставка је да је овај догађај био повод након читавог низа узрока за промену позиције у вези са интеграцијом Србије у Европску Унију, и за недавну евроскептичну изјаву премијерке Брнабић у Немачкој.

Надајмо се да ће наша влада и председник остати на овом према Европској унији негативном курсу и да ће се окренути историјски потврђеним пријатељима и савезницима.

Наши погледи су за то време окренути ка Истоку.

Микан Кртић

--