Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли.

Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.

Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.“

Тако је, 1913.године писао Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова.

Дошао је под утиском западне, посебно енглеске, пропаганде, која је величала велику турску војску, а Србе третирала као мање групе полудивљих бандита.

Мало је рећи да је био изненађен, потпуно супротном сликом коју је видео на терену. Видео је како се један, мали, али частан и храбар народ и његова уређена и дисциплинована војска, херојски бори за своју слободу, чувајући при том витешки морал какав пуковник Ангел није ни претпостављао да још негде постоји.

По повратку у Норвешку, ради истине и правде, и баш због те потпуно наопаке слике која се ширила Европом, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори:

“Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“, а књига „СРПСКЕ ВОЈНИЧКЕ ПРИЧЕ – Када се један мали народ бори за живот” – то драгоцено сведочанство о српском народу из ратних времена, била је дуго година бестселер у Норвешкој.

Из књиге „Српске војничке приче“:

„Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво.

…Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве“.

Владимир Јевтић

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here