Иако су представници клептократског режима апсолутног господара Црне Горе Мила Ђукановића склони да се у сваком тренутку хвале наводном водећом позицијом Црне Горе на Западном Балкану, било да су у питању евроинтеграције, изградња демократских институција или пак економски параметри, егзактни показатељи говоре потпуно супротно.
Пошто би свеобухватна анализа наведеног изискивала много времена и простора, овде ћемо се фокусирати на упоређивање параметара црногорске економије у две изборне године – 2016, када су одржани последњи парламентарни избори, и т.г, будући да би током јесени требало да буду одржани нови (редовни) избори за посланике у Скупштини Црне Горе.
Према подацима Завода за статистику Црне Горе (МОНСТАТ), један од малобројних позитивних показатеља црногорске економије током 2016. године био је раст бруто домаћег производа (БДП), који је износио 2,9% и био међу већима у региону. Осим тога, црногорски туризам, који чини највећи део (преко 20%) БДП-а, и од којег зависе и бројни други привредни сектори, у 2016. години је забележио одређени раст, пошто је Црну Гору посетило око 1,7 милиона страних туриста, од којих је убедљиво највећи део био из Руске Федерације и Србије, држава које је Ђукановићев режим у октобру исте године оптужио за покушаје дестабилизације Црне Горе и умешаност у организовање инсценираног случаја наводног државног удара.
Међутим, готово сви остали економски параметри су били лоши или очајни. Kренимо редом – Црна Гора је у 2016. години искусила осетан пад индустријске производње. Буџетски дефицит је износио око 150 милиона евра, а спољнотрговински чак 1,7 милијарде евра, и био је за 13,2% већи у односу на 2015. годину. Ово је било последица високе зависности од увоза и изразито неповољне структуре црногорске привреде, при чему је покривеност увоза извозом током 2016. године била најслабија у периоду од 10 година.
Идемо даље: прилив директних страних инвестиција у Црну Гору је током 2016. године износио нешто преко 371 милион евра, и био је за чак 40% нижи у односу на претходну годину, што је било директна последица неповерења страних инвеститора у црногорски правни систем и ендемске корупције. Укупни јавни дуг Црне Горе у 2016. години је био 2,54 милијарде евра, што је било знатно изнад тзв. мастрихтског критеријума од 60% БДП-а, док је спољни дуг износио око 2 милијарде евра, превасходно због задуживања за изградњу аутопута “Бар – Бољаре”. Узимајући у обзир ове показатеље, водеће светске агенције за кредитни рејтинг су снизиле рејтинг Црне Горе, директно утичући на поскупљење будућих кредитних задужења црногорског режима.
Најзад, стопа незапослености је на крају 2016. године била 21,3%, што је представљало пораст од 4,1% у односу на 2015. годину, и што је Црну Гору учинило једином државом у југоисточној Европи у којој је у овом периоду дошло до пораста незапослености.
Упркос свим наведеним параметрима, оно што привлачи пажњу јесте то да на протестима против Ђукановићевог режима, одржаваним током 2015. и 2016. године, међу главним захтевима демонстраната није било побољшање социјално-економских прилика, већ првенствено окончање диктатуре његове Демократске партије социјалиста (ДПС) и издаја националних интереса, односно питање чланства Црне Горе у НАТО. Можда су незадовољни грађани Црне Горе сматрали да наведено питање у том тренутку није било од приоритетног значаја, или да би било далеко теже решиво? Kакав год одговор био, Ђукановићева ДПС је успела да, користећи се измишљеним “државним ударом” и инструментализујући ово питање за отворени прогон представника опозиције, на изборима 2016. године освоји већину посланичких мандата, и да након тога формира Владу са сателитским Социјалдемократама (СД) Ивана Брајовића и мањинским странкама.
У међувремену, главну карактеристику црногорске економије је представљало енормно богаћење и бахаћење Ђукановићеве камариле, док су обични грађани углавном животарили, некако састављајући крај са крајем.
Тако долазимо и до 2020. године, у којој је црногорски режим очекивао да ће моћи поново да се сакрије иза резултата добре туристичке сезоне, користећи их како би створио илузију позитивних перформанси црногорске економије, и уједно прикрио све њене дугорочне структурне недостатке. Међутим, ову рачуницу му је у огромној мери пореметило избијање пандемије коронавируса. Наиме, Светска банка (СБ) и Међународни монетарни фонд (ММФ) предвиђају да ће се Црна Гора у овој години суочити са падом БДП-а од 5,6% до чак 9%, што би био највећи пад у читавом региону. Такође, црногорски јавни дуг би могао да нарасте до чак 90% БДП-а, а ове процене су утицале да агенције за кредитни рејтинг додатно снизе кредитни ниво Црне Горе.
Поменимо још и то да се, према истраживањима јавног мњења спроведеним у априлу, готово четвртина запослених прибојава да би услед последица пандемије могла да остане без посла.
Пошто је од свега најизвесније да ће црногорски туризам због пандемије претрпети катастрофалне последице, процене економских стручњака указују да ће, уколико се створе услови да се реализује макар део туристичке сезоне, црногорској економији за опоравак требати најмање 3 године. У супротном, ако услед пандемије буде изгубљена читава туристичка сезона, за опоравак ће требати 6 година, а у случају да се пандемија прошири на следећу годину, и угрози и наредну туристичку сезону, црногорској економији ће за повратак на стање од пре пандемије бити потребна читава деценија!
За то време, црногорске власти су, заокупљене првенствено очувањем какве-такве стабилности државног буџета, како би у предизборном периоду могле да га злоупотребљавају у сврху подмићивања грађана и куповине гласова, разаслале своје емисаре да обијају прагове свих могућих међународних финансијских институција и мољакају за подршку црногорском буџету, ма колики износи кредита били и под каквим условима узимани. Kао да, заслепљене илузијом своје моћи и несмењивости, превиђају да је ситуација далеко гора него 2016. године, када им је била неопходна велика превара у виду “афере државни удар” да остану у седлу, односно на грбачи црногорских грађана.
Међутим, реално је очекивати да ће, са даљим погоршањем економске ситуације и укидањем забране окупљања у неком тренутку, шетње, литије и молебани против усвајања и примене накарадног тзв. Закона о слободи вероисповести попримити и израженију социјално-економску компоненту. Или да ће, можда, бити организовани засебни протести на којима би питање економских (не)прилика било истакнуто у први план. Да ли су, имајући све то у виду, Ђукановић и његови сатрапи и даље чврсто убеђени да ће и након предстојећих избора моћи да наставе да тлаче и понижавају грађане Црне Горе?!?