Стјепана Радића карактеришу као „великана хрватске повијести“ и као „борца за хрватску ствар“. Радићево убиство од стране Пунише Рачића се у хрватској историографији сматра доказом некакве великосрпске завјере против Хрвата. Наравно, ни сам Радић није био невин што се тиче српско-хрватских односа. Радић је био само један у низу хрватских политичара и активиста (Кватерник, Старчевић, Мажуранић, Франк и др) који је негирао постојање Срба у Хрватској. Тачније, Радић је хрватске Србе сматрао посрбљеницима тј. народом који је тек недавно преузео српски идентитет. Радић је хрватске Србе сматрао главном препреком у остварењу хрватске самосталности те је отишао толико далеко да је оптужио Срба за то што је Хрватска у то доба (а говоримо о добу прије Првог свј. рата) била у склопу Мађарске. Као највећи проблем у односу Хрвата и Срба наводио је наводну великосрпску идеју, занемарујући то што су Срби у Хрватској често били оспоравани као народ. Радић је рекао да је „право народно злочинство путити православне у тим крајевима (грубо говорећи, то су дијелови који су током 90-их били у саставу РСК) на неку политичку српску мисао“. 1902. Радић објављује књигу „Славенска политика у Хабзбуршкој монархији“ гдје истиче подршку опстанку Аустроугарске, додуше у измијењеној форми тј. у тријалистичкој.

Тензије Срба и Хрвата су 1902. ескалирале у великим загребачким анти-српским демонстрацијама. За разлику од онога што хрватска историографија тврди, те демонстрације су се дешавале и раније, али су 1902. биле најгоре. Радић је оптужио Србе за демонстрације, Србе којима Хрвати узалуд пружају руку пријатељства, Србе којима Хрвате толеришу многе ствари. Заборавио је напоменути Србе којима Хрвати покушавају уништити идентитет. Иако Радић у својим дјелима наводи потребу за сарадњом Срба и Хрвата, он скоро никад не пропусти споменути ту фамозну великосрпску политику. Током Анексионе кризе, он и Хрватско-српску коалицију оптужује за великосрпство. Радић се сматра великим републиканцем, особом која је говорила „Живјела република“ у свом славном саборском говору 24.11.1918. Е па тај исти „републиканац“ Радић је сматрао да је најбоље да се Аустроугарска сачува послије Првог свјетског рата. И касније, послије рата, 1923. Радић је имао говоре у којима је говорио како Хрвати никад нису бјежали пред Србима, али Срби пред Хрватима јесу. Али битно је да се само памти како су зли великосрпски агресори убили великог хрватског „великана“ Стјепана Радића.

Извор: Историја Срба

loading...