Хрватски историчар, теолог и жесток критичар политичких елита у Хрватској и на Балкану ових данас борави у Србији.

Његова породица, која живи у Ријеци, добила је претње смрћу од хрватских националиста пошто је јавно рекао да не прославља „Олују“ јер је Хрватска у њој очистила саму себе од свог народа.

– Мој рад би се у Хрватској могао назвати „Све што никад нисте хтели знати о себи, а имали сте кога питати.” Није ово ни први, ни задњи пут да ми прете. На то сам већ навикао. Интелектуалац је по дефиницији човек који се бави стварима које га се не тичу. У данашње време има мало интелектуалаца, а много интелектуалних проститутки. Да сам се плашио претњи или се водио материјалистичким интересима, сад бих седео у Католичкој цркви.

Суштина тог вашег текста односи се, како ми се чини, на чињеницу да је Хрватска „Олујом“ победила не само Србе већ и саму себе, пошто су предели Крајине данас пусти. На чињеницу да ће цео Балкан остати земља без народа упозорава и председник Србије. Видите ли начин на који се то може спречити?

– Пристојни народи славе победе у којима су поразили војску једнаке или веће снаге или поразе у којима су часно изгинули. Протеривање крајишке сиротиње практично без испаљеног метка није никакав разлог за славље. Поготово у ситуацији када су, као што и сами примећујете, Хрватска и Србија суочене са демографском катастрофом, као уосталом и читав Запад. Није узрок томе само лоша економска ситуација, јер сличне проблеме имају и богате европске земље, као и једна од најбогатијих и најуређенијих земаља света – Јапан. Криза Запада је пре свега морална и духовна, вредносна и идејна. Само повратак вечним вредностима које надилазе хедонизам и конформизам може дати смисао људском животу. То су истинска духовност, породица и нација. Та матрица највише се очувала овде, у Србији, међу обичним народом. Срби се још имају чему вратити, за Запад је, чини ми се, прекасно.

Успели сте да се издигнете изнад навијачких страсти на Светском првенству у фудбалу у Русији. Говорили сте о успеху хрватске репрезентације, али и о прослави са Томпсоном, која је помрачила сјај тог великог успеха. Али и о Субашићу и Модрићу, који су као Срби, или барем делимично Срби, били јунаци тог успеха. Чему толика мржња кад, изгледа, не можемо једни без других?

– Историја хрватско-српских односа је историја тешких речи. И још тежих дела. Било је, додуше, и светлих момената. Међутим, тренутно је један од темеља хрватског идентитета наратив о Хрватској као жртви-победнику, а о Србији као агресору. Све док је то тако, илузорно је очекивати било какво суштинско побољшање односа. У једном делу хрватског друштва, можда чак већинском, србофобија је врло важна одредница. На томе онда поене скупљају политичке елите како у Хрватској, тако и у Србији, уместо да се и једни и други баве стварним проблемима који су исти свим људима на Балкану. Више-мање сви хотели, банке, телекомуникације у Хрватској у рукама су странца, а они забрањују Бајагин концерт у Карловцу. У исто време, страни трговачки ланци попут „Лидла“ ушли су и у Хрватску и у Србију, са ценама већим него у Немачкој, али платама неколико пута мањим. Никад нећете чути Католичку цркву да о томе говори, али ће зато редовно организовати клерофашистичке трибине, на којима негирају геноцид у Јасеновцу.

Говорили сте и о српском аутошовинизму, а тај однос описали сте реченицом да Срби никад неће схватити да им Хрвати нису пријатељи, као што ни Хрвати никада неће схватити да им Срби нису непријатељи. Зашто је то тако?

– Мудри рабини кажу да не видимо свет онаквим каквим он јесте, него онаквим какви смо ми. Хрвати Србе гледају кроз призму себе, и обрнуто. Хрватско друштво се хомогенизовало и хрватски национални идентитет се изграђивао кроз сукоб са Србима. С друге стране, у Србији нема јасно дефиниране ни националне свести, ни националног идентитета, него је на свим нивоима присутан аутошовинизам какав нисам видео чак ни код Јевреја. Без обзира на то што пропагандни, психолошки и хибридни рат Запада против Србије никад није престао, велики део одговорности за такво стање стоји на српским елитама, које су пречесто онај најгори, а не најбољи део српског друштва.


Ватикан је код нас увек доносио несрећу

По занимању сте католички теолог, али немате лепо мишљење о Ватикану. Како је то могуће?

– Сваки човек мора преузети последице својих одлука. Давно сам донео одлуку да ћу следити чињенице, говорити и радити оно у што верујем, ма колико то изазвало отпора. Цена истине и слободе никад није била мала. Кад говорим о Католичкој цркви, не мислим на њихову духовност, у којој има бисера попут Мајстора Екарта, Бернардете Робертс, Метјуа Фокса, Светог Ивана од Крижа…, него о највећој светској корпорацији и о политици Ватикана. Стара опсесија Ватикана је превођење Русије на католицизам, а свако освајање Русије почиње на Балкану. Због тога је деловање Ватикана на нашим просторима увек доносило несрећу.


Због чега је данас у Хрватској као чланици ЕУ тако јако усташко наслеђе, чини ми се најјаче у политичкој елити? Имају ли Хрвати око чега другог да се окупе?

– Кад дођете у Ријеку, прво што уочите јесу нове фасаде на солитерима. То је суфинансирала ЕУ. И то је слика и прилика Европске уније. Важно је оно што се види споља, а унутра циркус, људи у дуговима, под блокадама, банке им одузимају станове… А фасада ружичаста. ЕУ је важно да се спроводе закони који њиховим корпорацијама и банкама омогућују да из Хрватске износе екстрапрофите, све остало толеришу, па чак и фашизам, поготово кад је он, као у балтичким земљама и Украјини, русофобног карактера. Хрватске политичке и интелектуалне елите показале су се потпуно неспособне у вођењу државе и друго им не преостаје него да дневник сваки дан почиње као да је 1991. године.

За Србију је данас најболније питање Косова. Која би требало да буде стратегија Србије у његовом решавању?

– Косово већ неко време де факто није Србија, али де јуре јесте. Све што ментори косовске независности требају од Србије јесте столица у УН. И то је једино што им Србија не сме дати, јер би тако легализовала отимачину којој нема равне у историји човечанства, кад је преко двадесет земаља предвођено Америком напало једну, и то само зато што се борила против оних које је та иста Америка годину дана раније имала на листи терористичких организација. Данас свет не изгледа као те 1999, када су западњачки центри моћи могли радити шта су хтели, али још није ни мултиполаран онолико колико бисмо ми хтели. У пракси треба функционисати као да је Косово независна држава, али никад не потписати никаква признања, нити трајна решења.


Англосаксонци хоће да сруше Додика

Недавно сте говорили и о припреми удара на Републику Српску. Зашто Британци и ту преузимају водећу улогу, иако одлазе из ЕУ?

– Познато је да је политика Велике Британије према Европи такозвана равнотежа моћи. Британци никад не желе допустити да једна континентална сила постане толико моћна да их угрози. Зато су увек гурали Немачку на Русију. Република Српска смета из више разлога, а један су и добри односи које има са Русијом. Англо-америчка стратегија је држати Русију што даље од Европе, а Немачку на коленима. Британски лордови проценили су да им је у овом тренутку боље да нису део ЕУ због тешке кризе у којој се та дисфункционална творевина налази него да из позадине вуку конце. Тренутно је њихова преокупација потпуна дезинтеграција Републике Српске, а први корак је уклањање Додика. Перспектива за Балкан је одређена, а може се свести на реченицу: „Више НАТО, мање Европске уније.”


В. Паповић

Извор: alo.rs

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here