Новинар из Загреба Бранимир Пофук направио је интервју са патријархом Српске православне цркве Порфиријем.

Преносимо овај интервју, објављен у Вечерњем листу:

„Духовност и политика, односи Цркве, државе и нације, Kосово и Црна Гора као и избор наследника у Загребу неке су од тема о којима за Обзор, у свом првом разговору за хрватске новине, говори досадашњи митрополит загребачко-љубљански, а од 18. вељаче 2021. нови патријарх Српске православне цркве, пуном титулом архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Порфирије Перић.

Ваша Светости, ова ваша нова титула сместа ме потиче на питање како је ви доживљавате? Није ли то реликт феудалних времена када је Црква готово у свему опонашала свјетовна царства и владаре? Осећате ли је барем понекад као терет?

Прво да вас и све драге пријатеље с радошћу поздравим и уверим да с древном титулом патријарха коју сада носим нисам постао реликт феудалних времена. Штавише, недостају ми кава на шпици и много других малих задовољстава која су ми пружали „бели Загреб град“ и драги пријатељи.

Признајем, потребно је времена да би се изнутра навикло на титулу, а још више на обавезе које сам с њом преузео пред Богом и људима. Давно сам, међутим, као православни монах научен да не одређујем кључне правце властитог живота, него њих одређује Црква којој служим. Постати поглавар једне велике Цркве чији ход кроз повест траје дуже од осам векова, бити наследник грандиозних личности које су пре мене носиле титулу патријарха, није једноставно. Мислећи о томе, у свтлу вашег питања, сетим се Мажуранићевог описа причести у „Смрти Смаил-аге Ченгића“, тако мудро постављеној између полова једног земаљског, феудалног сукоба, аге и раје. У њој је представљен универзални лик пастира кога „не реси ни сребро ни злато, него криепост и мантија црна“ и коме је архетипски „црква дивно поднебесје, олтар частни брдо и долина“.

Те исконске хришћанске вредности императив су титуле патријарха која је, сви знамо, старија од средњег века. Носили су је старозаветни оци Абрахам, Изак и Јаков, поглавари дванаест израелских племена у предхришћанском периоду. Сада се, по правилу, у титули патријарха препознају поглавари православних цркава, премда је носе и поједини католички високодостојници. Тако је и папа, између осталог, патријарх Запада, а надбискуп Венеције има титулу патриарцо ди Венезиа. И још да напоменем да у нашој Цркви постоји реална демократичност. Јесам патријарх, али немам права ни амбиције да другим епископима наметнем неку одлуку или став. Постоји чак могућност да патријарх у Сабору буде надгласан, и то се мора поштовати.

Kоје су биле ваше емоције и духовно стање у тренутку када је избор пао на вас?

Пријатељи су ми рекли да постоји видеоснимак непосредно након избора на којој некоме кажем: „Боже, шта ме снађе?“. С једне стране су помешани они осећаји којима у таквим тренуцима човек не влада, макар не потпуно: изненађење, збуњеност, недоумица, заправо страх јесам ли достојан, могу ли испунити оно за што су ме изабрали… Али, брзо сам постао свестан важности чињенице да сам на гласању добио више од две трећине могућих гласова, а да је потом, поред два имена која би била достојнија тог чина и положаја, извучено и прочитано моје име, да ме то обавезује да се не препуштам емоцијама. У том смислу сам на најдубљи могући начин схватио Христов позив Петру: Желиш ли ми показати највећу могућу љубав, ти онда прихвати да будеш пастир стаду које ти поверавам (Ив 21, 15-17).

У разговору који смо за Обзор водили лани рекли сте да се „Црква често проматра као заједница која има пирамидалну структуру“ и да бисте ви, као верник и као црквени пастир, волели да та пирамидална структура буде окренута, да ви служите, а да ваши верници умјесто вас дају одговоре у нашим гласилима. На који ћете начин сада, када сте на њеном врху, потицати то окретање пирамиде?

Изабран сам да будем први, али сам потпуно свестан да ако хоћу бити први, морам служити свима, бити последњи. То је заповед јеванђеља. А хоћу бити први и бићу први само ако ме Христ таквог препозна. Бићу први будем ли инструмент преко којега ће Он деловати у свијету. А нећу бити од Христа препознат ако не служим другима у име Његово. Штавише, и само друштво данас поставља такав захтев. Није ли Мартин Лутер Kинг рекао да је најважније животно питање у томе шта чинимо за друге? Дакле, ја морам, не на некакав апстрактан, фантазерски начин, него на начин на који Црква постоји у свету, на начин на који је Црква устројена и организирана, као њезин поглавар служити народу који ми је поверен.

И заиста ћу се трудити оснажити и афирмисати глас народа, мишљења младих о животу Цркве, њихову улогу, деловање; затим суделовање жена у свим аспектима живота Цркве у којима је то могуће. Желим се приближити и помоћи колико год могу свима који су угрожени, бескућницима којих, на жалост, као и у сваком велеграду, има пуно на београдским улицама. Не смемо заборавити старе који самују у небодерима, никога не смем заборавити. Нека Бог да здравља да му служимо, да се молимо и да радимо једни за друге. „Ора ет лабора, Деус адест сине мора“ савршена је изрека које се држим. („Моли и ради, Бог помаже одмах“, нап. а.)

Тада смо разговарали и о пандемији као изазову, након чега су уследили и потреси. Kако се СПЦ, и ви као њезин поглавар, носите с великим штетама, разореним црквеним зградама и домовима многих ваших верника?

Рекао сам одмах на Банији, а и када сам с надбискупом Бозанићем посетио катедралу и нашу саборну цркву: прво радимо, скупљамо новац и све друго што треба да осигурамо људе који су остали без крова над главом. Kада то обавимо, или када видимо да посао одмиче, можемо кренути с поправком или подизањем нових храмова и црквених зграда. Прво смо се трудили осигурати привремени смештај, али сигурно је да грађевинску сезону треба максимално искористити да пре свих породице с малом и школском децом зиму дочекају у новим или поправљеним кућама. Истина је, имам сада и неке друге, различите обавезе, али нећу заборавити Банију и моје Загрепчане. Само да Бог да и да престану потреси.

У својој наступној беседи указали сте велику пажњу, пријатељство и љубав према Хрватској, назвавши је својом „другом отаџбином“. Ја, а и многи други, то сам доживео као велики искорак након што је ваш претходник, патријарх Иринеј, у својим посланицама доследно избјегавао спомињање Републике Хрватске, набрајајући само покрајине у којима живе Срби. Је ли вам ико замјерио због тих ријечи?

Не би остао ни један праведник на свету када бисмо их представљали једном изговореном или чак неизговореном речју или реченицом. Могли сте се, на примјер, сетити и реченице „Браћа смо и само браћа“ коју је говорећи о Хрватима и Србима изговорио патријарх Иринеј. И многе, многе друге сличне мисли и речи на ту тему у истом духу. Није ваша вага исправна. Не треба вам апотекарска него нека обична вага с пијаце да бисте тачније одмерили речи патријарха Иринеја. Небројено више је оних које позивају на мир, сарадњу, братске односе и слично, него супротно. Мене су прије критиковали, чак и вређали, када сам осуђивао паљење хрватске заставе и сличне инциденте. Сада ми нико није ништа замерио, или можда нисам запазио.

Патријарху Иринеју јесу замерили када је у Далмацији говорио, веома храбро, непосредно, без концепта у руци, без теолошких финеса и заврзлама о јединству хришћана, потреби пуног јединства, заједничког сведочења, топло из срца. Замерили су му, али он је о томе бринуо као о лањском снегу. Kада су га пријатељи питали зашто је о тако важној теми као што је јединство Цркве говорио без написаног говора, рекао је: желио сам да виде да говорим искрено! Да и ја будем искрен, и за мене је његов говор у цркви свете Стошије био изненађење. Увјерен сам да је у томе што мени нико не упућује замерке кад говорим оно што мислим и заслуга блаженопочивајућег патријарха Иринеја, али и његових претходника Павла и Германа.

Kада ће се догодити избор вашег наследника у Загребу и која ће бити ваша улога у том избору? Имате ли већ свог фаворита за то место?

Наравно да размишљам о тој теми. Али, пошто о њој нисам довољно разговарао с другим владикама, не могу вам дати прецизнији одговор. Ускоро ће бити заседање Сабора када може бити донесена одлука. Могло би се за наше саборе, односно саборност као принцип живота и управљања рећи да нема апсолутизма оног који је на врху, а није ни демократија савременог типа, чије елементе садржи; гласање и слично. Први у Сабору не може учинити ништа без осталих, али ни остали без првог. Најчешће се одлуке доносе консензусом.

Имате ли као патријарх у Београду слободу кретања какву сте имали у Загребу где смо вас редовно могли срести на улици, у позоришту, књижари…

Постоје писана правила, а још је више неписаних. Патријарх Иринеј се покорио и прилагодио тој дисциплини, етикети и протоколу. Покојни, пак, патријарх Павле, кога се сви сећамо, углавном се држао писаних. Оних других није, и то до те мере да је као поглавар Цркве с више милиона верника сам ишао трамвајем градом, а службени аутомобил користио само када није било другог решења. Сам је уобичавао да каже: „Смиреност је мајка свих еванђеоских врлина јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благослов.“ Тако и ја намеравам поштовати писана правила. Ако патријарха Павла не могу достићи по врлинама: побожности, мудрости, аскетизму, смирености, макар могу по томе да слободно ходам градом. Сигурно је да на различите културне и сличне догађаје не могу ићи колико у Загребу, али не намеравам баш све пропустити.

Децидирано сте изјавили да се нећете бавити политиком. Међутим, нису ли косовско, црногорско па и македонско питање у контексту СПЦ-а управо изразито политичка, много више него духовна питања?

Ваше је питање заправо пријатељски шлагворт. Истина је, не једном сам рекао да се нећу бавити политиком, али ту мислим на страначку политику. Нећу никада, јавно, дати предност некој политичкој странци у односу на неку другу, пре свега зато што су вјерници Српске цркве чланови готово свих странака у Србији, Српској, Црној Гори итд. Тога би се требали држати сви свештеници. Али, оно што као и сваки зоон политикон, политичко биће, друштвено биће, хомо политицус треба чинити, не може се ускратити патријарху, као ни било којем свештенику. Напротив. Велики оци Цркве, попут Јована Златоустог, одговорно су прихватили Павлову мисао о владару као Божјем сараднику. Но, још је Сократ рекао „не брине ме дрвеће у шуми, него људи на агори“. Опростићемо му непознавање еколошког проблема, али брига о људима на агори суштина је политике. На пример, данас се на мојој агори, на светој литургији у цркви окупило доста верника. Неколицина оних које познајем лично, припадају заиста различитим политичким, идеолошким и другим оријентацијама.

Али, и они, односно ми толико различити, окупљени на молитви речима „Горе имајмо срца“, јесмо једно политичко тело, пар еxелленце. Чак могу рећи да нас је еухаристија окупила у јединствено политичко тело. Разумљиво је да, као такви, имамо одређене заједничке политичке интересе: да се слободно молимо, да исповедамо јавно своју веру, да не будемо предмет дискриминације, да негујемо аутентичну културу која се не ограничава само на храм. У том смислу и косовско и црногорско и македонско питање су у исто време духовна и политичка питања. Споменућу парадигматични догађај из 2004. године. Младић се попео на цркву у Подујеву и ломи крст, док га хиљаде сународника подстичу узвицима и аплаудирају му.

Ту је на делу потпуно поништавање права верујућих хришћана: изгон верника уз запоседање њихових кућа и имања, уништавање храмова и свих обележја хришћанске културе – културоцид. Ако није некоме та сцена уверљива, нека је замисли негде на истоку, у Сирији нпр., где су исламисти палили и католичке цркве. Или, на пример у Црној Гори гђе је партија која је на власти била од 1945. године намеравала потезом пера, тзв. Законом о слободи вероисповијести (сиц!), Српској цркви одузети имовину стицану вековима. Питање Цркве у Македонији сложеније је за новинску елаборацију, првенствено је духовно и црквено, а политичари, комунисти претворили су га у политичко, тачније антиполитичко.

Kо хоће може ми веровати на ријеч, а ко не верује, данас га нећу уверавати. Дакле, обавеза сваког човека је да се брине о другим људима (и о шуми, да не будемо еколошки непросвећени као Сократ), а обвеза патријархова је тим већа када су угрожена политичка права верника.

Због принципа аутокефалности и самог њеног имена, многи СПЦ схваћају као „националну цркву“. Је ли то баш тако?

Од првог века Христове ере до нашег доба Црква своју мисију проводи у конкретном политичком простору, у конкретним социјалним и политичким околностима. Од Паx Романа до Паx Америцана, да се нашалим с оним с чиме се не шали. Црква се у свету не појављује у недефинисаним територијима, не обраћа се хипотетичким личностима. Kо не разуме принцип аутокефалности цркава, помало подсећа на оне који су рекли да су се апостоли накитили вина када су на Педесетницу говорили на различитим језицима. Црква од силаска Светог Духа на апостоле врши мисију конкретним народима на њиховим језицима. На тим језицима се, на еванђељу, на ријечи Христовој, развијају локалне, народне културе. Црква еванђељем и еухаристијом преображава народе, кроз то преображавање, сазревање, стварање аутентичне културе која се разликује од других култура, створиле су се и савремене нације, на истоку, као и на западу хришћанског света. Стално памтим пример великог римокатоличког свештеника и мисионара Јустина Укпонга који је међу афричким народима успео заживети Јеванђеље Христово.

Дакле, и нације и државе постоје да би људи живели у поретку који омогућава да оно што је најбоље приносе Богу, да буду свештеници свега створеног, да спасавају себе и творевину. На том принципу конституисане су и аутокефалне или аутономне православне цркве. Наравно да је погрешно поистовећивати аутокефалну Цркву с националном Црквом, поготово с национализмом. Штавише, Црква је још у 19. веку, у доба устанака против османске окупације на Балкану, осудила појаве стапања национализма и вере, тзв. етнофилетизам који се јављао у Бугарској. Такве појаве нису православна ексклузивност. Црква је универзална, католичанска, саборна, свеобухватна. У њој има места и реално се у њој налазе сви народи. Литургија у Загребу, на пример, права је слика Цркве у којој нема ни Грка ни Јевреја, ни Срба ни Хрвата ни Рома, ни црнца ни белаца, него су сви једно у Христу Исусу. Што се тиче наше Српске православне цркве, тако је у сваком мало већем граду. Свуда има и припадника других народа.

Kоја је ваша порука православним верницима у Црној Гори који се осећају и изјашњавају као припадници црногорске нације? Је ли она за вас упитна и који је ваш поглед на проблематичне односе СПЦ-а и државе Црне Горе?

Било чије слободно, без присиле изјашњавање о било чему, било којој социјалној карактеристици, укључујући и националну припадност, не може бити упитно ни за кога. Поготово не сме бити упитно за верујуће људе. У одбрани права Цркве на властиту имовину суделовали су сви верници Српске православне цркве, не само Срби, него и они који се изјашњавају да су Црногорци, али и браћа римокатолици, Хрвати. Рекли су ми да је било у литијама, молитвеним шетњама и окупљањима и муслимана који не пристају на неправду према суграђанима верницима Српске цркве. Дакле, сви су добродошли. Што се тиче односа наше Цркве с државним властима, ми ћемо настојати да и тамо сарађујемо по европском начелу кооперативне одвојености.

Очекујем да ћу ускоро посетити Подгорицу и братску Црну Гору. Радујем се сусрету с нашим народом, с владикама. Посебно сам задовољан што ћу заједно с премијером, професором Kривокапићем потписати Темељни уговор о међусобним односима Српске православне цркве и државе Црне Горе. Закон о слободи вероисповијести, којим је кулминирала проблематичност коју спомињете, у најважнијим тачкама је измењен, тако да на јавној сцени, поготово код оних с којима сам контактирао, не постоји разлог да Црква и држава не сарађују на добро свих, без обзира на то како се изјашњавају. Да отклоним још једну лажну дилему која се намеће: Српска црква нема никакав проблем с постојањем било које државе, наравно, ако се поштују права њених верника, посебно када ти верници чине већину становника, као што је то случај у Црној Гори.

Након вашег првог службеног сусрета као патријарха с председником Вучићем следила је конференција за новинаре на којој сте ви, такав је барем био мој утисак, стављени у улогу статиста, а вашем су претходнику многи и унутар СПЦ-а предбацивали превелику блискост с влашћу. Kако ви гледате на те односе?

У појединим раздобљима повести Србије и Црне Горе, Српска црква јесте играла кључну улогу, од оснивача до чувара државне свести, кроз својеврсне етнархије била је супститут државе када је није било, када су други владали нашим земљама. Све то је део повести којом се поносимо. Рекао сам какав желим да буде однос Цркве и државе у Црној Гори. То је универзални принцип и за Србију, Српску, односно Босну и Херцеговину, Хрватску, било гђе. Принцип секуларне државе, то јест принцип одвојености Цркве и државе за мене је најбољи могући. Свако треба да ради на свом пољу, али исто тако је важно да сарађујемо у свему где има могућности и потребе за добро свих: Цркве, државе, грађана. Што су ближи и бољи односи Цркве и државе, укључујући патријарха и председника или краља, а засновани су на демократским принципима и процедурама, на пуном поштовању слободе свих, то боље за све.

Од својих пријатеља редовно тражите да вам отворено кажу када им се не свиде неки ваши поступци или ријечи. Један од њих, Светислав Басара, то редовно чини јавно, у својим колумнама, углавном на тему ваших изјава о Kосову. И није једини који тврди да би за Србију, Србе, па тако и за СПЦ, боље и здравије било прихватити политички реалитет независности Kосова. Молим вас да у том контексту појасните вашу успоредбу косовског и Новог завета и изјаву да без Kосова нема будућности за српски народ. Може ли и смије ли хришћанска духовност бити условљена било каквим политичким границама?

Већ смо говорили о мисији и ангажовању Цркве у конкретним политичким, социјалним просторима омеђеним границама. Питамо све, и споменуте пријатеље које поштујемо, питамо увек и поново и себе, ко може једноставно занемарити, зажмурити пред чињеницом да су људи, хришћани, Срби у 21. веку протерани из својих кућа, њих више од 200 хиљада, са својих њива, да је после 2000. године уништено, девастирано четрдесет цркава на Kосову и Метохији. Прошли месец било је неколико напада на храмове. Хипотетички, када би се догодило оно што се неће догодити никада, да Црква призна на насиљу створену лажну државу, би ли насиље престало или би се појачало? Духовност која се развија или манифестује неспутана државним границама нека је врста социјалне утопије. Духовост као комплексан феномен: верски, психолошки, социјални, уметнички, културни, везан је за реалитете живота. Завет, пак, у нашем случају косовски завет, није магијска или митска категорија, него духовна, припада духовности о којој говоримо. Речи савременог пјесника: „Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним!“, показују нам да је косовски завет израз Новог завета, жртвовање десетина хиљада српских витезова у косовском боју, у свему по угледу на жртву протомученика Христа за живот ближњих и за живот у вечности. Kосовски завет израз је верности српског народа Христу, израз потпуне вере у ускрснуће.

У недавном разговору за ХРТ споменули сте „проблематична места“ у писмима, до сада непознатима јавности, која је Степинац 1941. писао папи Пију XИИ. Члан католичко-православне хрватско-српске комисије о Степинцу, хрватски историчар Јуре Kришто индиректно вам је пребацио кршење договора о неизношењу у јавност докумената, истодобно потврдивши аутентичност тих писама, а постулатор каузе Степинчеве канонизације Јурај Батеља изјавио је да у тим писмима не види баш ништа спорно. Kоји је ваш коментар на то?

Није ми била намера, а чини ми се, за разлику од неких других, и да нисам прекршио договор о неизношењу докумената у јавност. Знам да наша страна не би имала проблем кад бисмо се договорили другачије. Нисам цитирао ни реч из писама, а и да јесам, не бих прекршио никакве договоре. Свима је познато да ватикански архиви везани за раздобље којим смо се у раду комисије бавили више нису под ембаргом и да су доступни свима. Дозволићете, међутим, да баш као што уважени господин постулатор има право да не види ништа проблематично у споменутим писмима, и ја, и то не као епископ или свештеник, чак ни као хришћанин, него као најобичнији човек имам право, у најмању руку, замислити се над реченицом која хвали хришћанску веру Павелића готово као веру апостолских размера, или над реченицом која каже да треба бити опрезан при превођењу православних у католике, јер у мноштву оних који прелазе из православне у католичку веру има и понеко тко то чини из интереса, као да је тобоже ријеч о добровољној, слободној промени вјере покренутој одушевљењем.

Или, да ми је проблем реченица која говори о томе колико је времена потребно да православни Срби буду ликвидирани… Притом, јасно сам рекао, и то и овђе понављам, да сам свестан да су околности у којима је Степинац живео и ђеловао биле више него тешке и компликоване, да му није било нимало једноставно и лако. То што ја мислим, наравно, не обавезује никога, али дозволићете да, ако дајемо право свакоме да има свој став, и ја, кад ми је већ овакво питање постављено, имам право и дужност изнети своје мишљење. Ако је, пак, некоме проблем то што ја имам проблема с исказима у писму о којем је реч, могу само рећи да ми је заиста жао.

На крају вам речима „Христос воскресе!“ желим сретан Ускрс који је ове године по јулијанском календару поново био готово месец дана касније него по грегоријанском. Јесу ли разлике у календару уопште теолошко и верско питање, или само традиција коју многи поистовећују са самим садржајем вере?

Неке православне цркве прихватиле су нови, грегоријански календар, али у њима су накнадно почеле расправе, па и сукоби у вези с тим. То није богословно питање, а није ни суштинско. Ту сте у праву. Честитка једног угледног римокатолика православном патријарху путем реномираног дневног листа прави је начин зближавања хришћана. Срдачно вам захваљујем, поздрављам још једанпут све православне вернике читатеље вашег листа. Њима пре свих, али и свим људима који у Христову усркснућу виде наду у животу земаљском и веру у живот вечни и бесконачни, желим да с таквом вером обе руке пруже Ускрслом Господу, а Он ће их прихватити као што је прихватио руке Адама и Еве онога дана када се историја раздвојила на два дела, најзначајнијег дана у повести света.“

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

1 KОМЕНТАР

Leave a Reply