До јуче спреман да власт брани свим што има у арсеналу, председник државе и с њом срасле Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић, око поноћи пред малобројним присталицама посредно је признао пораз, показујући како све што изгледа вечно једном, ипак, заврши.

Убеђени атеиста, покушао је да направи сопствену цркву, и видео је свога – бога. То је најкраће објашњење црногорског парадокса, који је у недељу изродио неколико историјских чињеница, тешко схватљивих остатку Европе, и ономе што зовемо нормалним светом.

Власт је на изборима промењена, први пут после 115 година од увођења парламентаризма, три деценије након доминације једне партије, и једног човека.

Одлучност за промене, била је већа од страха од епидемије цовид, па су ово били и најмасовнији избори за парламент икада, са 76 одсто или 411 хиљада изашлих на гласање. Проценат се рачуна од броја регистрованих бирача, од 540 хиљада што је реално више за најмање 50 хиљада оних који не живе у Црној Гори и служе власти као фантоми. Они некад дођу, а чешће уместо њих неко други гласа. Зато се може рећи да је реална излазност била око 85 процената.

Масовнији излазак је био само на референдуму за независност, када је гласало око 420 хиљада бирача.

Парадокс више: до јуче спреман да власт брани свим што има у арсеналу у службама силе, плус водени топови ватрогасних возила распоређених око Скупштине, председник државе и с њом срасле Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић, око поноћи, пред малобројним присталицама, посредно је признао пораз и чињеницу да има 30 мандата. Са оним које зове традиционалним партнерима, мањинама и две социјалдемократске странке, највише још десет.

До магичног 41. мандата, од укупно 81 у парламенту, једноставно се није могло. Окрутни алгоритам Донтовог система, онемогућавао је да ситним махинацијама себи дода мандате, јер их је узимао коалиционим партнерима, па је збир остајао исти.

Ни на најаве полиције, специјалног тужиоца и министра унутрашњих послова, о томе да би могло бити насиља опозиције у изборној ноћи, нико се није упецао. Инсценирање новог државног удара, као пре четири године, било би превише чак и за овдашње креаторе завера. Покушај, да на то наведе суботње хапшење двојице кафеџија, са десетак зарђалих танџара и нешто динамита за криволов, произвео је само исмевање, можда и убедио још понеког да изађе на гласање, па је акција обустављена.

Зато је Ђукановић, са малобројним пратиоцима, јер су многи као што је уобичајено у поразу, отишли да однесу тетки лек, ушао у салу и пред једва двадесетак најупорнијих присталица, безбојним гласом и готово тестаментарно, прозборио да поздравља и поштује аутентичну вољу бирача. А ДПС и у будућем парламенту, рекао је, остаје непоколебљив борац за европску будућност Црне Горе.

И отишао. Kуда, на колико, како даље, питања су која су остала да висе у ваздуху, јер све изгледа превише једноставно и неочекивано лако, па зато и невероватно. Потврда сентенце да све изгледа вјечито док се не заврши, или је затворено само једно поглавље, па ћемо се свачега још нагледати.

Три коалиционе листе, окупљене око Демократског фронта на челу са Здравком Kривокапићем (27 мандата), око Демократа Алексе Бечића (10) и УРЕ Дритана Абазовића (4) имају тијесну већину, довољну да у власти не буде ДПС. Већ у изборној ноћи, они су, „јер Црна Гора је свих нас“, упутили позив мањинским странкама, Бошњацима и Албанцима да свакако буду дио власти. Тако и Ђукановићева формулација о традиционалним партнерима, наредних дана може да промијени основно значење. Мањине треба да буду дио сваке власти, поручили су.

Време не ради за победнике, јер су то ипак хетерогене структуре са огромним идеолошким разликама, од искључиво грађанске провенијенције до крајње деснице, од тврдог црногорства, до наклоњености Београду и загледаности у „мајку Русију“, што делови власти већ користе за ширење подозрења.

Зато су лидери опозиције, у изборној ноћи и дан касније са првог састанка, издали саопштење о четири договорена принципа, обавезујући се већ првим, да ће „одговорно спроводити све међународно преузете обавезе“. И домаћој и међународној јавности се тако сугерише, да се дубоко у позадину, и изван сваког коалиционог споразума, гурају завети јастребова из Kривокапићеве коалиције, о томе да ће преиспитати, што значи поништити признање тзв. Kосова, те расписати референдум о чланству у НАТО.

Реализација неопходних реформи, како би Црна Гора у најкраћем могућем року приступила Европској унији, други је принцип који би требало да Бриселу наговести убрзање преговарачког процеса. Нова демократска власт биће експертска, конституисана од стручног кадра из конкретних области, без обзира на њихову политичку, верску, националну или било коју другу особеност. И на крају, намењено пре свега Српској православној цркви, нова власт ће у потпуности бити посвећена поштовању Устава и примени закона, уз измјене, допуне и ревизију свих дискриминаторских законских и подзаконских аката, укључујући и Закон о слободи вероисповести. Закон који је Ђукановић сматрао својим адутом, у намери да подржави имовину СПЦ, чак формира нову цркву, што му је у коначници донело пораз, и почетак краја његове епохе.

Лидери победничких колона, знају да немају много времена, те настоје да све обаве за неколико седмица, док људи око Ђукановића, у коруптивном систему, и ван њега, не схвате стварне последице сабијене у гласу вишка. Мање је вероватно, али и председник Црне Горе, кад се наспава могао би да се предомисли и уђе у зону опструкције, нудећи прво мандате за састав владе најјачој односно својој партији, па ће вероватно победници на тај сусрет за сваки случај отићи са 41 потписом и предлогом за новог мандатара.

За уклањање комплетне конструкције, преузимање Владе био би први корак, који би морао да у наставку изазове промене по дубини. То пре свега значи, стављање механизама силе – полиције, војске, Агенције за националну безбедност, Војно-обавештајне служба, под своју, и изван контроле Ђукановића. Доследност нове власти у постављању експерата, довела би до уклањања великог броја опскурних ликова, који би на путу кући морали проћи кроз тужилаштво, да на празном папиру испишу све што знају.

Ове процесе би требало да прати ослобађање Јавног сервиса, преузимање јавних предузећа, разбијање монопола, као и потпуна транспарентност свега што власт ради.

Ослобађање окованих институција, посебно је важно за функционисање система, али и за убрзање преговора са ЕУ, везаних за владавину права. Од врховног државног тужилаштва, до Уставног суда, све је већ предуго у в.д. стању. За одблокирање ће властима бити потребан и ДПС, јер је за избор неопходно две трећине гласова у парламенту.

И на крају, почетак – Ђукановић. Његово враћање стварним уставним надлежностима, које осим честитки и саучешћа, подразумевају примање агремана амбасадора и упућивање црногорских дипломата у иностранство, те председавање Савету за националну безбедност, где ће друга два места заузети будући премијер и председник парламента, још изгледа прилично невероватно.

То неће бити више он – Мило бритва. Међународни посматрачи и овога пута су му исцртали стварни портрет: организовао је нефер изборе, као предсједник се непримјерено мијешао, предводећи странку у кампањи, злоупотребљавао је државне ресурсе…

Тешко да он може другачије, а најмање је вероватно да ће допринети демонтажи сопственог недела. С друге стране, сигурно је свестан да му неће бити лако да опстане, без обзира што његова партија држи и даље највеће градове Подгорицу, Никшић, Бар, Бијело Поље, као и низ мањих, где редовни избори следе за две године.Тада ће и њему истећи мандат. Његова партија, одавно је постала интересна клијентелистичка организација, која без руке у државној каси и печата за разне дозволе и концесије, нема много снаге ни разлога да је неко гласа.

У сенци онога што би се могло дешавати, остају анализе о томе како је Ђукановић дозволио (то је права реч) да буде поражен. Реченица да ће победити и цркву, за њега је вероватно била кобна. Последњи такав рат добио је Петар Велики. Чак су се и Битлси умало распали кад се Ленону отело да су популарнији од Христа.

Прва назнака очаја била је, кад су као никада раније, видео изјавама, Ђукановића подржали регионални лидери Рама из Тиране („Хвала ти што постојиш“), Заев из Скопља и Kомшић из Сарајева. Видљиво је било, међутим, да црногорски председник овога пута, није приволио никога са запада да му дође, нити да га позове.

Вероватније је да пожаре покушавају да распламсају Ђукановићеве тајне и пара службе ширећи гласине, о томе да је Црна Гора окупирана великосрпством, да су мањине угрожене, да све пропаде.

  • Па, ја сам Црногорац сто одсто и сви моји… – узвраћа Kривокапић на ова подметања и моли да се не труни чиста победа. Абазовић и Бечић гласачима поручују, да су против победе над Ђукановићем сви који излазе на улице.
--

Leave a Reply