На ванредним парламентарним изборима у децембру, Британци су по други пут гласали за брегзит. Избори су по свему били „регуларни“ – осим по свом исходу: „Проевропски блок је на њима убедљиво и, чини се, коначно поражен“. Британија сада мора да напусти царинску унију и јединстено тржиште Европске уније, и оконча надлежност Европског суда правде. Рок за то је 31. јануар (питања транзиционих рокова и будућег трговинског споразума не мењају ову чињеницу). После тога, Британија, према обећању Бориса Џонсона, више неће бити чланица ЕУ.

Укратко: ЕУ каква је до сада постојала, после тог датума, престаће да постоји. Колико год се трудили, немогуће је то сакрити: по први пут у историји, једна чланица, и то не периферна ни другоразредна, попут оних на Балтику или Балкану, већ чланица која је имала свакако веома важну улогу у њеној архитектури, једна од три најважније земље Уније, напушта „европску заједницу“.

Ови избори су заправо били „други референдум о брегзиту“. Претходила им је мучна политичка игра, дуготрајно мрцварење између Лондона и Брисела, које је на крају резултирало правим политичким земљотресом у Британији. Штете по обе стране већ су видљиве. Британски политички систем је демолиран, на новом премијеру је да ствари, колико-толико, доведе у неки ред. О евентуалним користима (по Лондон) можда ће моћи да се говори једном у будућности. Када је реч о већ прилично посусталој и изнуреној ЕУ, брегзит, како примећује дописница РТС-а из Беча Весна Кнежевић, „поседује још довољно потенцијала да политички ослаби и повреди Европску унију, угрози оно мало кохезије која још повезује чланице и доведе у питање остатке солидарности и заједничког идентитета“.

Што се тиче овог последњег – европске солидарности и заједничког идентитета – дискутабилно је да ли и једно и друго у оваквој Унији још уопште постоји. ЕУ се већ неко време не перципира као решење, већ као део европског проблема, или као посебан проблем, као проблем за себе.

ШТА ЈЕ ТО ЕВРОПА?

Брегзит наравно није једини проблем с којим се данас суочава Брисел. Он је само врх леденог брега, или црвена заставица пободена на његовом врху. Заправо, не само да се ЕУ, као заједнички „европски пројекат“, налази у дубокој кризи, најдубљој од свог настанка – кризи која је и егзистенцијална и структурна – већ су у политичкој кризи и све њене важне државе чланице. Француски председник Макрон је најзад морао да призна: „Европска унија је на ивици амбиса“. Управо Макрон је, не тако давно, позивао на „европску ренесансу“ и предлагао свој амбициозни програм европских реформи. Био је то пре списак лепих жеља, од којих на крају није остало много, или није преостало ништа; истопиле су као снег на врелом сунцу.

Што се тиче Брисела и европских политичких елита, преостаје једно питање: зашто са реформама нису започеле на време, већ су пред наступајућом кризом затварале очи? На пример, ако не раније, 2005. године, када је референдумима у Француској и Холандији одбачен предлог Европског устава. Уместо отварања широке дебате о европској будућности и можда настављањa интеграција у некој новој и другачијој форми, Европски савет је 2007. усвојио контроверзни Лисабонски споразум, којим су, овог пута на мала врата, протурена нека решења из већ одбаченог Устава, у правцу „даљег јачања централних институција“ – ка „европској супердржави“, односно ка Сједињеним Државама Европе.

Одговор се можда крије у ставу такозваних евроскептика, који се данас називају популистима: пројекат звани Европска унија никад није представљао стварни покушај политичког и економског уједињења европских народа, већ нешто друго: мину постављену испод точкова европског суверенитета и јединства.

Било како било, процеси дезинтеграције су отада узнапредовали, захватајући само језгро; оно језгро које је председник Макрон назвао „срцем реактора“ и „првим кругом“ процеса евроинтеграција. Криза, тада још у назнакама, у међувремемену је узела маха, снажно се испољавајући у многим аспектима: политичком, културном, економском, финансијском, демографском… Последица тога је, мање-више потпуна, парализа европских институција. Најважније од свега: то је криза самог европског идентитета, криза европске културе и саме европске цивилизације. Из те кризе се више не назире никакав излаз, или тај излаз садашње политичке и интелектуалне елите Европе напросто не могу да пронађу.

Да би се могла ујединити и изнова постати значајна на политичкој и културној мапи света, Европа би прво морала пронаћи саму себе и дати одговор на питање шта је то у ствари Европа. Питање политичке будућности Европе и форми њеног заједништва би у том случају постало лако решив задатак. Постоји ли међутим данас уопште Европа?

КО КОРИСТИ ЕВРОПСКЕ СТРАХОВЕ?

Уместо тога, европске политичке елите настављају с агресивним спровођењем неолибералне политичке агенде, убрзано разграђујући оно што је још преостало од тековина и наслеђа европске цивилизације, не обазирући се одвише на последице и игноришући растуће незадовољство, што у овим околностима има ефекат доливања бензина на ватру.

У питању је, заправо, једна врста експеримента друштвеног инжењеринга: „стварање нове политичке нације, без историје, али са потпуно изграђеном свешћу, које приморава преостале масе Европљана да постану само тупа радна снага“ (Конрад Рекас). Или, према Дијегу Фузару: ЕУ је већ претворена у „постдемократску кућу финансијског капитала“. У геополитичком смислу, ЕУ је и била и остала само „помоћна либерална империја“ (Алистер Крук), атлантистичка испостава на европском тлу, инструмент чврсте америчке контроле над Европом. ЕУ, другим речима, није историјска Европа, већ само бизнис пројекат америчких и европских пословних кругова.

Тешко је због тога замислити да би Европљани, у некој ближој будућности, упркос брегзиту, могли да се ослободе америчког притиска. Контрола, и привредна и политичка, најснажнија је управо над Немачком, која, са своје стране, контролише мање развијене чланице, пре свега оне на сиромашном југу у истоку Европе. Ово ствара пустош посвуда у Европи, што је за сада најбоље видљиво на истоку континента. Последица тог незадовољства постојећим је и појава и нагло јачање такозваних популистичких покрета. Међутим, ти нови, алтернативни политички покрети често „замењују узроке и последице, методе и циљеве, пропаганду и идеје“, распирујући, на пример, исламофобију, али заобилазећи при том истину о америчкој хегемонији и владавини финансијских и корпоративних система. Све то, „у исто време, јача кризу, тако да се испоставља да фактори раста и опстанка постају фактори дезинтеграције“ (К. Ренкас).

Недавни европски избори вероватно су запечатили судбину умирућег европског пројекта: све промене, уколико их је уопште и било, служиле су искључиво једном те истом циљу: одржавања статуса кво, без обзира на цену. Другим речима: европске политичке елите не схватају стварност око себе. Не руководе се више ни пуким инстинктом самоодржања. Немогуће је одржати статус кво у свету који се све брже и све непредвидљивије мења. У свету који постаје све више мултиполаран, и у коме Запад више није доминантна хегемонијска сила, европски лидери настављају да инсистирају на „мултилатерализму“, захтевајући од САД да „предводе“.

Међутим, као што је констатовао Макрон, ЕУ се више не може ослањати на Америку, док је политички реализам тера да хармонизује своје односе са Истоком: пре свега, са Русијом и Кином. Услед тога, „ЕУ тоне у безначајност“. И наставиће да тоне. У ствари, оно што за сада још одржава ЕУ на окупу, примећује некадашњи дописник Политике Мирослав Стојановић, јесте страх – страх од неизвесне европске будућности. „Због тога, крај ЕУ још није на видику, мада, оваква каква сада јесте, она неће имати дуг век“. Али, као што закључује Конрад Рекас: „Западњаци (Европљани) су заборавили логику, не разликују последице и узроке, нити виде ко користи њихове страхове.“

ФИКТИВНА ЗАЈЕДНИЦА

Власт и њен ауторитет у таквим условима постаје само пуки привид. Владе се одржавају више по инерцији политичког система, него захваљујући свом стварном ауторитету. Не постоји више ни стварна политика, већ само њена симулација, привид, или пука илузија политике; овај недостатак се прикрива јаловим саопштењима и куповином времена од стране европских тела и институција. Како опажа Синиша Љепојевић, данас су заправо „у кључним земљама Европе уочљиве празнине власти, одсуство ауторитета и све веће неповерење јавности које се у најбољем случају граничи са неизвесношћу, а у најгорем са хаосом. То је пре свега приметно у кључним земљама, Немачкој и Француској.“

Немачком влада канцеларка која то више није, која је „одлазећа“ (најкасније до 2021), и де факто одсутна. Немачки престо је заправо празан. Немачка влада је значајно ослабљена, а томе треба додати и пад рејтинга до сада владајућих странака и наставак јачања алтернативних политичких покрета. Власт у Француској, оличена у председнику Макрону, готово да више и нема никакав ауторитет. Шпанију, из саме основе, потреса каталонски сепаратизам. Италија се, слично Шпанији па и Француској, налази у крајње незавидној економској и финансијској позицији; влада постоји, али њен ауторитет из дана у дан слаби.

На истоку, Пољска и Мађарска предњаче у непослушности Бриселу. Сада је у тим земљама већ могуће говорити о радикалном кораку: напуштању ове и овакве ЕУ. Будућност постаје замислива и ван институционалног оквира којег нуди ЕУ (а све више и НАТО), а Брисел се, основано или не, све чешће доживљава као главни узрок и кривац за многе реалне потешкоће с којим се суочавају ова друштва. У питању је много већа опасност по исцрпљену ЕУ него брегзит, сматра бивши британски амбасадор у Британији Чарлс Крафорд: „Шта би могло срушити Унију? Неће је срушити саме државе чланице које ће се једног дана састати и рећи да је све готово. Оно што би могло покренути колапс Европске уније су оне државе чланице које поручују: Ми заправо више не прихватамо примат права ЕУ“ – попут Мађарске или Пољске за почетак. Да ли ће њихов пример ускоро следити и друге? Не постоји ниједан разлог да не буде тако.

Овакви трендови се неће преокренути сами од себе, барем не у блиској будућности. Незадовољство ће само расти, вакуум власти ће се попуњавати као и до сада: невидљивим актерима, који користе невидљиве полуге моћи. То, барем на кратак рок, погодује „великим финансијским и коропоративним системима“, који су једини стварни центри моћи. На дужи, ово стање само продубљује европску кризу. И ту се потврђује исто правило: фактори опстанка и раста претварају се у факторе дезинтеграције ове, сваким даном све више фиктивне заједнице.

Како изаћи из тог зачараног круга, у коме се стално, из дана у дан, продубљује јаз који одваја народ од политичких елита и власти – све док на концу не постане непремостив? Или су Брисел и већина европских влада већ прешли ту црвену линију? Постоји, у ствари, само један начин: смена европских политичких елита, које су изгубиле додир са стварношћу. Њихово место морају заузети нове и другачије елите, неоптерећене стереотипима, либералним догмама и политичким пртљагом деведесетих. Овај процес је у неким земљама већ започео (Мађарска, Италија), у другим је тек на прагу (Француска, Немачка). (У Британији, која коначно одлази из Уније, до промене је већ дошло.) Оне за сада не деле јасну визију, њихови иступи су пре засновани на емоцијама, на емотивном таласу свеопштег народног незадовољства. Процес који ће бити дуготрајан и болан, и може изазвати – а без сумње ће и изазвати – непредвидљиве последице.

Пројекат звани ЕУ ће у томе или бити темељно редефинисан, или ће се Унија једноставно распасти. Вероватнија опција је да ће ипак преживети (али само на неко ограничено време, до нове кризе), у неком другачијем облику, у сасвим различитој политичкој форми, и да ће у том процесу још неке чланице напустити Унију. То би, у неким случајевима, био ненадокнадив губитак, у другим занемарљива штета или право олакшање. Али времена заправо нема: „Европа мора деловати брзо уколико жели да опстане“, примећује и коментатор Си-Ен-Ен-а. Питање за Брисел је, тврди овај аналитичар, „како повратити изгубљено јединство и међусобно поверење, помоћу штапа или шаргарепе“? Да ли је изгубљено јединство могуће обновити било обећањем било претњом – наградом за послушне или страхом од казне из централе – или оно мора да извире изнутра?

ЕУ више није у стању ни да награђује ни да кажњава. Национални интереси су увек важнији и пречи од оних тобоже европских (диктираних из Брисела). Европски национализми су поново у успону, европска солидарност је, на имагинарној и промењивој лествици вредности, на последњем месту. Година 2020. биће изузетно тешка и вероватно преломна, најтежа до сада у не тако дугој историји ЕУ. Она ће показати смер у коме ће се промене убудуће одвијати.

Борис Над

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here