Нушић је биографе поредио с кројачима који су одговорни за то како ће одело изгледати, јер све се да прекројити, исправити, прекрити неким лепшим перјем.

Исти тај велики комедиограф Бранислав Нушић је једном рекао да је (сем оног младалачког дела из “Аутобиографије”) писање биографије поверио талентованом пријатељу који уме допунити, замазати и наместити ствари, не би ли их улепшао.

Кад неко своју животну причу у ружичасто кроји, то онда може да звучи као бајка.

Тако је и Милица Чубрило Филиповић, бивша министарка за дијаспору, бивша амбасадорка у Тунису, бивша директорка Туристичке организације Србије, али и бивша новинарка, као и пријатељица Боже Ђелића, у тексту о себи “Носталгија за Африком”, изнела верзију или боље рећи, начертаније свог живота.

У цртицама нас упознаје са својим развојним путем, пре свега, да је давне 1969. године рођена у Тунису.

“Имам сестру, 18 година старију, ја нисам била баш планирана. Почетком шездесетих родитељи и сестра Бојана напустили су Београд, и отишли у Америку. Мами се није допало. Тата је успео да добије посао са агенцијом УН за развој аеронаутике, ИЦАО, у Тунису. После је радио на уговоре, углавном за агенцију УН задужену за науку, културу и образовање, UNESCO” – открива нам Милица прилике из породице, а затим и да је, после Туниса, живела у Алжиру, Ирану, Пакистану, нешто мало у Југославији, па у Нигерији. Скрасила се са породицом у Паризу, где се школовала, и убрзо била подржана стипендијом француског Министарства спољних послова за Мадагаскар, али је животне околности одводе у Еритреју…

Како је рат буктао на простору еx Ју, пише Чубрило, тако јој је постајало неугодније бити Српкиња у Паризу. Било ју је срамота због Сарајева, Сребренице и свега осталог, али није се слагала ни са Бернаром Анри Левијем и Финкелкраутом, да би, после Еритреје, радила за Светску банку на истраживањима у Африци…

Да не гушимо превише, из Светске банке одлази у туризам, из туризма, преко сестре, у новинарство, ради за дневни лист Франс Сор, затим долази у Београд као извештач француских медија, пише портал Глас Јавности.

А онда нам Милица открива и како је постала амбасадорка:

  • Када се ДС одлучила да уђе у коалицију са СПС, и после искуства у Влади са ДСС, заиста више нисам желела да будем део тога. Али ето, Вук Јеремић и Борис Тадић су започели процес мог именовања за амбасадорку у Тунису, а да ме нису ни питали. Када сам случајно сазнала, нисам одбила, мислећи да се неће ни реализовати. Данас нескромно мислим да сам поштено представљала своју земљу, тврди она.

А када се диопломатски живот ослади, онда се у медијима појави текст да “бивша амбасадорка Србије у Тунису и некадашња министарка за дијаспору Милица очигледно не може да се помири са животом без повластица”. Те да Чубрилова, која већ четири године није амбасадор, и даље живи у Тунису и вози ауто с фалсификованим таблицама на којима су ознаке српске амбасаде.

Мандат амбасадора, како се наводи, јој је истекао је у децембру 2013, а у јуну 2014. требало је да напусти Тунис, али је ипак, решила је да остане у тој земљи, а национална гарда Туниса скинула јој је таблице јер су биле неважеће.

“Иронија је да ме је СНС, наравно, сменила али и оставила на функцији да одрадим посету председника Николића, што је била прва после Тита. Примљен је на највишем нивоу, са свим почастима, и потписани су сви обновљени споразуми које смо припремили – хвали се она или се жали, понекад није сасвим јасно.

Па можда зато, и упркос томе, како и сама говори, “што је у Тунису рођена, као и њено двоје деце, и била амбасадорка у критичном периоду арапског пролећа и за ту земљу је вежу најлепше успомене“ Милица Чубрило није именована за почасног конзула те земље у Београду.

Тек, у бајковитим аутобиографијама све звучи лако, достижно, да човек помисли да би и велики писци понешто могли да науче од савремених српских “дипломата”.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here