Московљанин Пyотр Мамонов био је култна личност Совјетске панк сцене. Данас је један од најбољих руских глумаца познат по јуродивим говорима без длаке на језику.

Већ дуже од десет година живи као пустињак у селу Ефаново, далеко од светске таштине. Одлази у град врло ретко, тек када га савлада искушење да одигра још коју монодраму у позоришту „Станиславски“. Из његових покајничких говора види се да све више личи на оца Анатолија кога је глумио у филму „Острво“. Моли се, општи са Богом више него са остатком света. Некадашњи скандал мајстор данас има 60 година и верује да залази у предворје Вечности.

Живите шесту деценију живота, а ваша нуклеарна централа и даље даје исту енергију…

Годинама нисам могао да одговорим на то питање, заобилазио сам одговор. Уживао сам, пио, свађао се, тврдио да сам главни. А, онда сам схватио да је најдубљи смисао живота – волети. То значи жртвовати се, давати. Шема је једноставна. То не значи ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте пример, Чеченија, 2002. године, осам војника на окупу, један је случајно из бомбе извукао осигурач. Испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55 година, у цркву никада није ишао, ни једну свећу није запалио, неверујући, комуниста, отац четворо деце, бацио се стомаком на гранату. Спасао је све своје војнике, а сам је погинуо раскомадан – метак и у рај. То је жртва. Нема ничега узвишенијег на свету него дати живот за другога. Мислимо да имамо времена за добра дела, сутра, прекосутра… А, ако умреш ноћас? Чини ми се, још јуче сам седео са Олегом Ивановичем Јанковским, ево његове јакне, његове луле. А, где је сада Олег? Спријатељио сам се са њим на снимању филма Тзар. Причали смо много о животу. И данас, после његове смрти причам са њим. Молим се: „Господе, помилуј и спаси његову душу!“ Ето шта пролази са оне стране – молитва. Зато, када будем умирао, нису ми потребни раскошни храстови сандуци и цвеће. Молите се, децо, за мене, зато што сам свакојако живео.

Ви сте, истина, већ лежали у гробном ковчегу?

Да, да, на снимању Острва морао сам да легнем у гроб. Три пута сам из њега искакао – нисам могао да издржим. Страшна је ствар гроб: лежиш, тесно је и више ничега нема. Чак ни Јеванђеље не можеш да читаш. Шта си у души накупио са тим и лежиш. Лопови кажу да у гробу нема новчаника. У вечности ћемо добити оно што смо опростили, дали, уступили.

Из ваших говора примећује се да немате негативан став према смрти. Делује као да је потпуно игноришете, као да не постоји…

Сви ћемо отићи. Јуче сам као двадесетогодишњак трчао кроз улицу Горког, а сутра исти ја, старац, на путу сам ка вечности. Без алегорије. Страшно ми је то, али и веома занимљиво! Тамо је Господ, Вечност. Нисам спреман. Много сам свакојаких гадости учинио, али због чега себе псујем и које су боје моје гаће, не морате да знате. Пушкин је одговорио: „С одвратношћу листам свој живот, но редове срамне не бришем.“ И мој одговор је исти. Седим с Вањечком Охлобистином на снимању филма Тзар, и причамо да ли је неко читао или слушао о вечном животу. Шминкер каже: „О како сте смешни!“ А ја му одговарам: „А када дођемо пред Творца, опет ћеш се смејати“. Са нашом савешћу таквом каква је мораћемо да погледамо у очи Бога који је дао живот за нас на Крсту. Сви велики научници су веровали. Сви моји познаници лекари, који свакодневно имају посла смрћу – верују.

Шта је на путу култног панкера оцртало Православне симболе?

Како сам дошао до вере, не знам. Патио сам, био на самрти, умирао, хтео да живим. Дозвао сам се памети и почео да се спасавам. Прво тело. Онда сам и на душу почео да мислим. Понекад ми је веома тешко јер страсти кључају, кипе – ужас! Тада се молим: „Господе помилуј!“ Помаже.

За једног култног панкера бирали сте пут којим се ређе иде…

Ево каква је шема, пијаница има цирозу јетре. Да ли због тога што га је Бог казнио? Не, он је то сам изабрао. Да сам наставио да пијем до сада бих већ био мртав. Хвала Богу, схватио сам на време. Због пића сам изгубио 10-20 година живота, али сам научио лекцију.

Сећате ли се младости?

Не памтим догађаје, памтим лица. Сећам се лица моје мајке када је била млада. Сада схватам како је тежак био њен педагошки рад. Хиљаду пута је морала да ми понови да узмем четкицу за зубе. Моја весела и паметна мајка приређивала ми је различита васпитна „дешавања“. Када сам имао 16 година закључала је фрижидер. Није било ничега за јело и после два дана отишао сам да радим и да зарадим јер морало се нешто ждрати. Дете се супротставља родитељима, али мора да научи шта је исправно. Исто тако и Господ жели да спасе пијаницу, наркомана, проституку, тврдицу, лопова тако што их доводи у ситуације које ће их поправити.

Верујете да су сви људи анђели, да свако путевима различитим ка истоме извору ходи?

Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео. Нисте се срели без разлога. Он те или искушава или те воли. Памтим из младости како сам пио са пријатељем. Растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како је стигао кући, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обе ноге одсечене. Памтим неподношљиву патњу. Дошао сам у болницу да га посетим, а он ми каже: „Добро је теби, а погледај мене…“ Погледао сам испод покривача, а тамо… Ужас! Био је веома горд човек. А, након несреће постао је скроман, весео. Ставио је протезе, има жену и четворо деце. Постао је дечији писац, срећан, пресрећан. Ето како Господ лечи душе физичким болестима! Можда би, да се није десила несрећа, наставио да се горди, осушио би се и стврднуо као кора. Такав је, веома тежак, пут духовног очишћења. Искушења су испити кроз које постајемо све чистији и чиситији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и наше душе. Морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.

Сећате се ваших анархистичких дана?

Не сећам се прошлости, осим као у бунилу. Не сећам се ни јучерашњег дана и нећу да памтим. Окренут сам напред. Дан је прошао и ја сам ближе Богу. С Њим општим боље него са синовима. Сваки човек је слика Божија, сваки је икона. На мом лицу исписани су моји пороци, моје муке, радости. И лица наша, и тела – одраз су нашег живота. Дух себи ствара форму. Човек има избор, а ја бирам Вечност која је преда мном.

Новац вам није императив, одбијали сте бројне концерте, улоге…

Видите, сви хоће срећу, љубав и здравље. Хоће богатство, а не схватају шта је то. Познајем много богатих људи и сви до једног су несрећни! Потребно је да очистимо себе изнутра, да очистимо мисли и тада долази Дух Свети, а онда нам је добро и без пара. Трудим се да не једем најукуснију храну већ најквалитетнију, која расте на земљи. Раније сам волео разне гурмалуке, а сада за мене нема ништа лепше од хлеба и воде. Те намирнице имају најчистији укус. У сваком узрасту најбољи је кувар – глад. Ако не једеш два дана прекјучерашња каша од гриза биће укуснија од сваке дивље јаребице.

У браку сте 33 године, како сте је освојили? И да ли мислите да би вам можда било лакше да сте живели у манастиру?

Стајао сам на сцени у карираној јакни и певао, био сам краљ са гитаром. Она је гледала, а онда викнула: „Ти си најбољи, мој си до краја живота!“ Од тада смо заједно. Трудимо се да схватимо једно друго. И како старимо Господ нам даје миран, складан живот. Знамо да ђаво тријумфује ако се свађамо. Брак је подвиг раван монашком животу. Нервирам се када она греши. Жалим се свештенику: „Оче Владимире, како је могла?!“ А, он одговара: „Петја, она је жена…“ Запамтио сам то за цео живот. Човек много тога може чинити погрешно, али у нечему је сигурно добар. И за ту нит се треба ухватити, а на ђубре не обраћати пажњу. Љубав није осећање већ делање. Не треба пламтети афричким осећајима према старцима, него им уступити место у трамвају. Љубав је опрати судове и кад није твој ред.

Причали сте како подетињите са унуцима, стиче се утисак да њих највише волите?

Кажу да се деде и унуци тако нежно једни према другима односе јер их нешто веома важно повезује. И једни и други су близу Вечности. Деца су тек дошла у овај свет, а деде су на крају, на излазу. Моји унуци, трогодишњи Миша и беба Тихон, не знам у шта ће израсти. Обуздавам се да не упадам са својом неистрошеном љубављу у њихову породицу, иако их јако пуно волим. Према њима је сасвим другачија љубав него према деци, другачији однос.

Шта је у вашим очима та срећа која иде уз спасење?

Пробајте да попустите, да позовета „Људку“ са којом нисте причали пет година и кажите јој: „Људка, хајде да завршимо ову причу, оно што смо рекли није у реду… Ајмо у биоскоп!“ Видећете како ће вам ноћу бити добро. Све се враћа стоструко и вама и онима које волите. То је најдубља срећа. Погледајте колико има добрих људи, чистих, задовољних. Уколико видимо само гадости, онда то значи да је гадост у нама. Не осуђујте људе, загледајте се у себе. Спаси себе и од тебе је то довољно. Заволи себе, а онда љубав према себи претвори у љубав према ближњем, то је правило. Уместо да будемо дарежљиви ми цицијашимо. Ако си дао десет хиљада долара, а онда због тога зажалио, сматрај да од твог доброг дела нема ништа.

Дешавало вам се да пожалите или да не дате када вам траже?

Долази ми један алкохоличар: „Дај!“ А ја кажем: „Тољик, не дам ти, умрећеш…“ Он одговара: „Сви ћемо умрети“. Нисам стигао да му објасним да је важно на који начин ћемо умрети. Једна ствар је кад умреш за истину, а сасвим друга од вотке. Смрт грешника је страшна. С тим ужасним стањем, у коме си био у тренутку смрти, са њим ћеш се дружити у вечности.

Какве сте критике трпели због става о вери?

Видите, Ајнштајн није сумњао у постојање Бога, ни Пушкин, ни Ломоносов, ни Мендељејев. А, нека седамнаестогодишња Леночка ми каже: „Сумњам да тај ваш Бог постоји!“ А, ти прво прочитај нешто, проучи проблем, и онда говори. То је као да сте ушли у метро, видели мапу са некаквим круговима, разнобојним тачкама, и одмахнули руком говорећи: „Е, срање, идем сам!“ Тако ћеш онда по Кољцевој (кружна линија метроа у Москви) цео живот путовати у круг.

Какав сте молитвеник?

Речи „хвала“ или „спаси Боже“ – већ су молитва. Дешава се, не могу да пронађем наочаре, молим Творца Васељене: „Помози Господе!“ и налазим их. Отац Небески нас воли и њему се увек можемо за помоћ обратити. Да ли знате какво је то чудо?! Седимо овде, ми црвићи и можемо се директно обратити и рећи: „Господе помилуј!“ Чак и малена молба захтев је у Васељени. Ето, то је чудо! Господ није зли чика са прутом који седи на облацима и процењује наше поступке, не. Он нас воли више него мајка. И ако нас доводи у неке тешке ситуације, то значи да је то потребно нашој души. У томе је трик, што су услови тежи мачке су боље.

Како гледате на осуђивање и на опште незадовољство?

Незадовољство треба усмерити дубоко у себе. Завукли смо се у телевизор и почели да осуђујемо. Загледај се у себе јеси ли васпитао своју децу? Јеси ли убио петоро абортусима? На послу ништа не радиш, лукав, с брадом, 42 године, седиш, играш игрице на рачунару. Четрдесет минута дневно радиш и хоћеш достојну плату. Одакле ова земља то да ти да? Ермак Тимофејевич кренуо је са својих десет људи на коњима и колонизовао цео Сибир. Да ли је њима било добро, топло, јесу ли били сити, да ли им је било удобно? Не, било им је по данашњим мерилима веома тешко. Није потребно викати на рођаке и на блиске људе. Беснети и нервирати се није ништа друго него кажњавање самог себе за туђе глупости. Хоћу да ми буде добро, зашто онда да вичем? Ближњи је онај ко је са тобом, а не онај ко је у Сомалији.

Како коментаришете кинематографску хиперпродукцију дупета и сиса?

Видите, мама и тата су семе створили, из слузи је наше тело настало, а душу нам је Бог удахнуо Духом Светим. Човек је троделан: дух, душа и тело. Дух: када је суд чист тамо царује Господ. Тело: плот, то је месо, појести, истоварити се… Душа: емоције, добар филм, добра књига, добар разговор. За моју душу су стари вестерни. У данашњим филмовима сисе и бутине секу – тиме и мене убијају. Прави филм је онај који без стида можеш погледати са петогодишњим дететом. То је храна за душу, а она мора бити од чисте и вечне сорте.

Били сте рокер, а Лунгин неко коме је Православље страно. Како је такав тим успео да направи Православно ремек-дело Остров?

Павел Лунгин је мој пријатељ, ево недавно ми је послао смс: „Петећка, ја сам у Француској“. Лепо је добити такав смс. Ето какав је Павел Семенович, нежан, неискусан, бојажљив. Православну веру не познаје, а „Острво“ је снимио! Требало се склонити у страну, нестати, и Богу место препусти да дела – и Господ је све учинио.

Како је панкер пристао да глуми светог старца?

Лунгин ми је телефонирао: „Пећа, без тебе нећу да снимам овај филм“. А, ја му кажем „Не, не, не… Како ја то да глумим?“ После сам се запитао ко сам ја да својим помраченим умом одлучујем? Не питамо се ми ту много. Над Казањским је пре неко вече лило као из кабла. Устао сам ујутро и видео да је Господ избрисао лепу парцелу са мог имања, парцелу коју сам јако волео. Мислио сам да је све то моје, а Он ме подсетио: „Ја сам газда, дечко, не бесни!“ Ето то се дешава.

Живите у дивиљини, да ли имате искуства са ловом или са вуковима?

Вукови не прилазе кући, сити су. А, зечеви беже, не ловим их. Не схватам какав је то спорт убијање животиња. Гледао сам филм о Аљасци у коме ловац прича како годишње убије највише шест јелена, више му није потребно. То је реалан живот. Он иде у лов као што ми идемо у продавницу, и Богу је то угодно. А, убијати само да би ухватили, да би звер пала, да би је препарирали и онда се њеном кожом хвалили – то је ђаво.

Имате искуства са убиством?

Убиство је, уопште, посебна тема. Моја супруга и ја смо породица убица. Запетљали смо се, убили смо много своје деце. Да нисмо чинили аборутусе имали би деце колико има и Вања Охлобистин. Сада се кајемо, молимо за опроштај и трудимо се да живимо што исправније. Жена је створена да роди 7-8 деце. Кад би тако и било, сва питања типа зашто живите, питања накита или спољашњег изгледа, нестала би. Тело постаје наборано, вене и лежемо у гроб. А, после нас остају деца. Жена се спасава рађањем.

Какав је живот јуродивог старца у самоизолацији?

Већ одавно не размишљам, препустио сам се. Било је довољно само да се склоним у страну и да видим прекрасни вечерњи жар заласка. Занимамо се како је у Бангладешу, како је у Јапану после земљотреса. Какав земљотрес?! Свако од нас има свој унутрашњи земљотрес. Човек се дави у реци. Виче, урла, зове упомоћ. А, говоре му: „Знаш у Јапану…“ Сваки хришћанин, сваки! мора помоћи ономе ко је поред њега. Посебно су вредни наши поступци према ближњима. И то не поступци према сину или унуку, које природно волимо, већ поступци према онима који су у беди, у невољи. Још боље, према неком гаду. Ето шта ће се бројати у Вечности. Ми добијамо оцене сваки дан. То је нешто што се не може променити. Вера је колосално прагматична ствар.

НАЦИОНАЛИСТ.РС

loading...