У класичном схватању официрског позива појам људске и војничке части увек је представљао недвосмислену синонимност занимања и деловања. Већини нас који немамо формално војно образовање и бавимосепословима потпуно опозитним позиву директне одбране сопствене државе етички је ускраћено грађанско и људско право на ћутање о шизофреним нападима на част српске униформе и наше војске. Време је гласно рећи да нам је доста више лажи о српском народу и нашим одбрамбеним снагама! Доста више неуротичних и патолошки излизаних флоскула о тобожњој геноцидности српског народа и војске који су се 1991/99. године бранили од доказано припреманог трећег геноцида у протеклом веку. Само током последња два светска рата изгубили смо близу три милиона цивилних живота и то поново није дозвољено нити ће икада бити допуштено!Као једна од најуваженијих националних институција у Србији уз СПЦ, армија и наши официри заслужују одлучан одговор јавности и компетентних појединаца на фантастичнонејасне, јавно недоказиве и често понижавајуће насртаје на српски старешински кадар. Салве лажних и вешто конструисаних неистина и дезинформација у служби специјалног рата против Србије, српских оружаних снага и читавог српског народа нису од јуче. Добро упућени непријатељски страни фактор уз помоћ домаће плаћеничке камариле већ деценијама немилосрдно сипа отров на све оно најотпорније у српском народу, тако да се данас међу хрпама којештарија полуписмених „аналитичара“ , „експерата“ и „антиратних профитера“ могу прочитати фантазме о још увек живој и активној „Аписовој крвожедној великосрпској хидри“ која је наставила своју (пара)активност кроз Голубићев српско-руски стаљинистички сервис, ранковићевски свесрпски централизам, милошевићевско-шешељевски „удружени злочиначки подухват“па све до „криминализованих“ структура у службама српских безбедности данашњице. Поставља се питање зашто наши непријатељи приоритетно нишане на војне обавештајне и контраобавештајне структуре? Одговор се намеће сам по себи-војне службе безбедности јесу очи и уши армије а армија је први бедем који треба срушити не би ли се потчинила ма која држава на свету, била величине Србије и Израела или пак Русије и Америке. Парафразирајући једног српског државника да српски народ можда није највећи али да већи народ од Беча до Цариграда не постоји, слично се може рећи и за војну моћ Срба. Велике победе у ратовима 1912/13. године, као и успешно супротстављање агресији НАТО 1999.године говоре о супериорности наших обавештајних и противобавештајних органа које су припремале терен за накнадне успехе конвенционалних војних снага. О одређеним политичким решењима не треба водити посебну расправу (нпр. Југославија краља Александра или Брозова Југославија)јер су надлежности тајних служби увек биле јасно дефинисане законом који их је стављао у подређену позицију као доносиоце политичких одлука пред цивилним властима државе. Ако се вратимо у садашњи тренутак, можемо јасно видети отворен покушај демонтаже српског тајног апарата који је најистуренија тачка одбране наших државних и националних интереса. Оправдања оних који би да демонтирају наше очи и уши јесу блесаве за сваког иоле разумног човека заинтересованог за актуелна друштвена збивања, будућност сопствене државе и у крајњем случају за сопствену сигурност. Ова блесава оправдања иду од наводне демократске бригепреко захтева за „цивилном контролом“ рада тајних служби па до откривања „злоупотреба и криминализације од стране истих служби“. Вечна тема великих теоретичара о томе ко ће надзирати оне који надзиру-рекло би се наивно. Поверити најосетљивије војне информације „цивилима“ који се разумеју у тематику одбране еквивалентно је поверити борбени ловац МИГ-29 на пилотирање особи која пати од висине, жмури кад притисне кочницу на аутомобилу и има завршен курс есперанта од целокупне стручне спреме. Не иду бабе и жабе,те „криминализацију“ требапотражити управо утзв.цивилном сектору. Старо правило полицијског истражног заната јесте пратити траг новца. Новца у армији нема а можда војне службе знају где га то има. Па би онда да се војска стави под  „цивилну контролу“, под оне који се нескривено финансирају стотинама милиона долара годишње и то из иностраних извора. Опет бабе и жабе, не иде то баш тако. Безобзирни напади на војни систем Србије престаће онога момента када армија поново ојача а по свему судећи налази се на веома добром путу у последње време. Јадна и бедна конструкција српских непријатеља против бившег команданта војних јединица одбране српске границе на Кошарама генерала Драгана Живановића пала је у воду пред државним судом Србије и тиме се показало да никакве протуве не могу дугорочно надмашити дугу руку правде. Између осталог, остаје да се разреши и трогодишња драма бившег начелника војне обавештајне службе ВЈ пуковника Радована Алексића у Подгорици и одређене нејасне ствари ће почети да долазе на своје место. Моћни западни обавештајни апарат зна како је албанска терористичка паравојска прошла на српско-албанској граници 1999.године и зато је уважавање српских поверљивих докумената у размени са партнерским службама како Запада тако и Русије вероватно донело слободу херојима Живановићеве јединице и то без икакве „цивилне контроле“ оних који би да „криминализују“ једну од најбољих и најстаријих европских тајних служби-нашу! Нада заинтересоване мислеће јавности у скоро ослобађање од свих оптужби за пуковника Радована Алексића логично је оправдана због позитивног исхода процеса часном генералу Живановићу. Фабриковање неистина и подметање Алексићу неприкладне улоге у покушају убиства високог црногорског полицијског функционера 2016.године или прљави спин о формирању „злогласног“7. батаљона ВЈ ради стварања унутрашњег сукоба у Црној Гори 1999/2000.године имају за циљ генерално оцрњивање свега часног у официрском позиву са почетка приче. Није ли управо све супротно од онога што подмукло анализирају, процењују и закључују „стручњаци“ пробисветског морала? Да ли је и сам НАТО одао признање Србима за успешно вођење ратних операција 1999.године? Јесте! Наша Трећа армија чиста је као сунце. Да ли је у Црној Гори дошло до крвопролића када је велику војну моћ у својим рукама кроз тадашњу структуру тајне службе држао господин Алексић? Није! Зна се то и у Подгорици веома добро и сигурно се цени из чега произилази вера у скору слободу за пуковника Радована Алексића. Ево нас на крају саге о мишевима и великим људима. Пас лаје, ветар носи а каравани пролазе. Они који јавно ударају на своју земљу и њене браниоце нека знају да им се у Србији сада може јавно и одговорити! Без мистификација и криминализација већ пером-црно на бело. Покољења дјела суде…

Михаило Милошевић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here