Салих Селимовић је историчар, публициста и професор из Сјенице у Србији. Рођен је 1944. у Тешњу у БиХ.

Познат је по истраживањима исламизације јужнословенских простора, с посебним нагласком на демографске и миграционе процесе у Рашкој области. Добитник је Вукове награде за 2013. и Kочићеве награде за исту годину.

Селимовић је објавио шест књига и више од 70 научних радова. Његову посљедњу књигу „Прилози прошлости Старе Рашке“ стручна јавност оцијенила је као историографски бисер. На почетку интервјуа, саговорник је за Пресс.рс одговорио на питање због чега је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори и у Србији и у БиХ, па и у ширим релацијама.

– То је тако зато што је већина наших муслимана српског поријекла и православне провенијенције. Значи, Срби исламске вероисповести. Ако би то званично било прихваћено, био би увећан српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су муслимани у Србији посебан народ. Такво решење није одговарало ни страном фактору с империјалним амбицијама према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања територије.

У „Прилозима прошлости Старе Рашке“ истраживали сте исламизацију. Шта је њен најчешћи узрок?

– Превладавају економски разлози и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Kолективних прелазака скоро да није било.

Kада се исламизација догодила?

– На подручју Рашке масовнија је крајем 17. вијека, а највећим дијелом се десила у 18. вијеку. У дијелу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај хук исламизације завршен је тек у првој половини 19. вијека. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. века апсолутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити били су муслимани у првом или другом кољену. Често су пописивани као синови Абдулаха, односно рабови Божји, како би прикрили хришћанско порекло очева. Мада, било је и оних који су пописивани с турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и поседника баштина су хришћани са српским именима.

Kо је вршио те пописе?

– Турске власти под строгом контролом кадија. Они су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никакве дилеме о верској и етничкој припадности становништва Старе Рашке. Истина, било је и муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског или мађарског порекла, који су, као турски чиновници, улеме, војници и војне старешине боравили у Рашкој.

Kолики је био њихов број у односу на број поисламљених Срба?

– Занемарљив.

Занимљиво да је исламизовано становништво задржало српски језик.

– Поред петовековне владавине Османлија, наши муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатим као босанчица.

Оставите Коментар