Пише: Никола Врзић
Екипа Би-Би-Сија дошла је пре извесног времена у Београд да покаже да су Срби другачији од свих других, уосталом, по матрици какву је дефинисао још Питер Јустинов, Заповедник Реда Британске империје и витез те империје.
„Срби су“, говорио је Јустинов, тај витез те њихове империје, „дводимензионални људи… Животиње користе своје ресурсе знатно подесније од тих наопаких створења, чија је припадност људској раси у великом заостатку“.
Још их има, додуше, који се сећају како су у јануару ’72. Роберта Де Нира, Милоша Формана, Виторија де Сику и Сергеја Бондарчука, и Питера Јустинова с њима, водали по београдским кафанама. Кажу и да се будући витез тад опијао попут извесне животиње, притом, изразио бахато; у вину је истина па тако и у пијанству свачији карактер неминовно исплива на видело.
Тек, после таквог провода у Београду приметио је Јустинов и да „никада ни једно морално питање није било јасније“ те да би стога „било какав покушај постизања споразума с тим отпадницима“ – са Србима, дакле – „био противан осећајима части, пристојности и самопоштовања“.
У складу с тим и Би-Би-Сијев документарни прилог о „земљи која подржава руску инвазију Украјине“ није могао да почне другачије него злослутним звуцима виолине и типовима с капуљачом на глави у сумраку поред графита с прецртаним симболима НАТО-а и Европске уније.
„Нешто се чудно дешава у Србији, сенка се надвила над њом“, конспиративно примећује наратор, и тако даље у том тону иако су аутори прилога чак и кудикамо поштенији него многи други што су били пре њих, али ту је наравно, јер мора да је буде, и „руска пропаганда која се шири“ – уз билборд са рекламом за РТ Балкан, баш им сметамо – и симболи, каже наратор: рата, док камера приказује мајицу с ликом Владимира Путина.
Не могу они да разумеју да је у Србији знак НАТО-а – знак рата. Док Путин, сходно томе, само може да буде нешто сасвим супротно. Симбол побуне, и победе која ће да проистекне из те његове побуне која је неизоставно и наша јер и ми морамо да се побунимо уместо да им се покоримо, и мира који ће после наше победе да уследи. Иначе нас неће бити.
Не могу они то да разумеју; типичан случај њиховог традиционалног, британског, арогантног мањка интелигенције.
Не само зато, али и зато, што су уопште у стању да помисле да треба да се поставимо икако другачије – они, који су нас у прошлом веку бомбардовали скоро колико и Немци а потом и заједно с њима, и отимају нам земљу приде, и уз то хоће и да нас прогласе за геноцидан народ, хвала Виталију Чуркину што је то спречио, како уопште и могу да се зачуде што нисмо заједно са њима, и то против оних који нам никада ништа од набројаног нису учинили, напротив, и за то напротив, још једном, хвала покојном Виталију Чуркину и Владимиру Путину; нећемо им заборавити високо подигнуту руку у Савету безбедности и вето на британску резолуцију о Сребреници и геноцидним Србима које зато треба укинути.
Седам пута су Британци подносили различите нацрте са истом суштином, наводно су и пред Русе износили понуде у замену за њихов пристанак, Руси нису пристали.
Али о њиховом, споменутом, британском, помањкању интелигенције и пропратној ароганцији говоримо и стога што никако не успевају да препознају ни много важнију чињеницу да Срби више нису изузетак због свог односа према Русији. Наиме, и сви други су сада, такорећи, Срби, а ми остајемо оно што смо одувек и били. Док они – Британци и остали, на пример, Летонци, Литванци и сви други Бугари који се тако осећају – једноставно, више нису мерило свих ствари.
Тај процес њиховог постајања много мање релевантним него што су навикли да буду пре годину дана, 24. фебруара 2022, нарочито је убрзан.
До те мере да је оно што сви већ знамо морао да призна и „Вашингтон пост“; уосталом, кад ако не сад, не може пропаганда да буде убедљива ако не садржи и нешто истине. Кажу: „Продубљује се глобална подела због украјинског рата“.
Наравно, још је дубље од тога. Пише „Вашингтон пост“: „Конфликт је исказао (…) границе америчког утицаја на светски поредак који се мења запањујућом брзином. Све је више доказа да су пропали покушаји да се Путин изолује, и то не само међу руским савезницима од којих се и очекује да подрже Москву, као што су Кина и Иран.“
Могу да гунђају колико год хоће сви што су незадовољни, али није ово руска пропаганда него „Вашингтон пост“ који ову своју оцену и квантификује непорецивим бројкама: „Само 33 државе увеле су санкције Русији.“ Од укупно 193 чланице Уједињених нација. Такозвано Косово наравно да није међу њима, али су га зато убројали у оне 33. Као и Тајван.
Занимљива је та мапа антируских санкција коју објављује „Вашингтон пост“. Од Мексика наниже, нико им се није придружио у Латинској и Јужној Америци. Баш нико ни у Африци. Ни читава Азија, изузимајући споменути Тајван и две државе на чијем су тлу и даље америчке окупационе трупе, Јапан и Јужна Кореја.
С њима и Аустралија и Нови Зеланд, и читава Европа осим Белорусије (и наравно Русије), и Србије којој одузимају Косово и Босне и Херцеговине којој би да униште Републику Српску да би је окренули на супротну, то јест, њихову страну.
„Запад против свих осталих“, сумира ту мапу у „Вашингтон посту“ један Египћанин, док Канвал Сибал из Индије, њен бивши министар спољних послова, спомиње и наш случај да би доказао да „озбиљни људи не могу да прихвате аргумент“ да је одједном реч о „”моралном императиву“ супротстављања Русији.
Но кључно је овде друго питање: зашто се привлачна моћ Русије, а Русија се никад није нарочито трудила да буде привлачна, само је бивала оно што јесте, показала моћнијом од свих претњи, притисака и несумњиве моћи њених противника?
С једне стране, зато што читав свет разуме, осим Запада коме није дозвољено да било шта разуме већ само да слуша што му се каже, зато што дакле читав остали свет разуме да није Русија покренула Специјалну војну операцију зато што жели империју, него стога што жели да преживи. Није хтела него је морала.
И зато је остатак света, у мери своје самосталности и храбрости, и подржава. Јер разуме: Ако Русија преживи, преживеће и остали. Супротно, наравно, није опција.
Ово већ и отуда што – а свет и то јако добро поима – није овде само, или је чак и понајмање, реч о ономе што се догађа на бојном пољу. То бојно поље је тек један део фронта у рату у коме су линије раздвајања сасвим јасне.
Указао је на то и председник Русије Владимир Путин тако да га читав свет добро разуме.
„Они схватају“, казао је, „”да је немогуће победити Русију на бојном пољу и зато спроводе све агресивнију информативну кампању против нас, циљајући превасходно млађу генерацију… Гледајте шта раде са сопственим народом. Све се своди на уништење породице, културног и националног идентитета, о перверзији и злоупотреби деце, укључујући педофилију. Све се то проглашава нормалним.“
Путин претерује? Очигледно да не. Чланица владајуће коалиције у Холандији, партија Д66, у званичном програму своје омладинске организације има и захтев да се педофилија прихвати као још једна међу сексуалним оријентацијама.
Партија Д66 није само део владајуће холандске коалиције, него и посланичке групе „Обновимо Европу“ у Европском парламенту у којој су и владајуће партије Немачке и Француске, либерали и Ренесанса Емануела Макрона. Нико од њих ни речју се није побунио због тога што су међу њима и ови заступници педофилије.
Д66 поносно истиче и своју подршку европским вредностима и НАТО-у. И тражи да се на Русију са Запада пошаљу борбени авиони.
Уосталом, можда је то – да педофили и њихови парламентарни заступници сад ратују против Русије – и све што треба да знамо о руској, специјалној, војној и не само војној операцији.
Владимир Путин је обећао: „Заштитићемо своју децу“.
Ништа друго ниједна нормална особа и не може да помисли.
Можда и јесмо дводимензионални и гори од животиња, али, сер Питер Јустинов заиста је био у праву, додуше, не и на начин који би га обрадовао. „Никада ни једно морално питање није било јасније.“ И сваки други избор, када су овакви избори у питању, уистину мора да буде противан осећајима части, пристојности и самопоштовања.
А 365 дана Специјалне војне операције који су за нама само значе да смо за толико ближи коначном тријумфу избора који смо начинили.
(РТ Балкан)