Владо Шипчић је са 17 година био један од најбољих и најмлађих бораца Фочанске четничке бригаде. Током рата је бранио српски народ од усташа на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне. Његови подвизи су били легендарни у том крају. Крај рата је дочекао као већ прекаљени борац и подофицир ЈВуО. Зарекао се да се неће никада предати партизанима, као што су урадили многи четници, након хапшења Драже Михаиловића марта 1946. године. Владо је наставио да се бори, заједно са Божом Бјелицом и Српком Меденицом. Њих тројица су, на челу последњих група четничких бораца, ликвидирали бројне чланове Комунистичке партије.
Издају је мрзео највише на свету. Једне прилике, док је пролазио испод моста на Ђурђевића Тари, нека жена га је видела и одмах отрчала да обавести милицију. Потера је била неуспешна као и обично. Након одређеног времена Владо се вратио, нашао ону жену, пробио јој горњу и доњу усну, закачио катанац и послао је комунистима.
Познат је случај када је био опкољен од стране ОЗНЕ и сатеран на литицу испод које је била провалија и ток реке Дрине. Немајући избора, одлучио се на скок са огромне висине у набујалу Дрину, a који је успео чак и да овековичи фотографијом једaн агент ОЗНЕ, који се налазио на другој страни реке. Приликом те акције, тројица његових сабораца су убијена, али је он тим скоком успео да избегне сигурну смрт.
Под огромним притиском јавности, комунистичка полиција је дошла у очајну ситуацију. Како то да један човек може да надмудри и надјача читаве војне и полицијске структуре? Половином јула месеца 1957. године, кренула је најобимнија потера за последњим четником по брдима у околини Бијелог Поља. Наводно га је издао рођак његовог покојног саборца, Милан Павловић, који је одвео агенте ОЗНЕ до скровишта.
Прича каже да се Владо Шипчић налазио се у једној пећини дубоко у шуми са својом вереницом Аном Војновић пореклом са Жабљака. Опкољени али се нису предавали и пуна два дана се борио. У тренутку када му је преостало свега два метка у пиштољу, свестан да се нашао у безизлазној ситуацији, сам је Ани и себи пресудио. Пре њега ликвидирани су сви припадници његове чете: Божо Бјелица, Српко Меденица, Иван Шљукић, Момчило Дакић, Мирко Ковачевић, Милан Матовић и Блашко Јегдић. Ово је верзија ОЗНЕ, да ли је тачна можда некад сазнамо, за сада од његовом млађег брата нисмо чули никакве информације о томе да је Владо преживео и пребегао у Француску у којој и данас Радоје живи. Остаје прича да је Владова мајка после силаска у град на препознавање леша скинула своју мараму и црнину када се вратила у Малу Црну Гору, родно село сокола Владимира Шипчића!
Био је изузетно омиљен код Срба као оличење правде и слободе, човек који је остао веран српској традицији, вери, Краљy и Oтаџбини до последње капи своје крви. После рата одбио је да се преда и са групом својих истомишљеника и сабораца наставио да се бори. За њим су организоване многобројне потере али је увек успевао да се извуче и нападне комунистичке власти тамо где су се најмање надали отимао храну и остале потрепштине које је делио са својим јатацима.
Обичном народу није никад ништа нажао направио, само су се они који су били у партизанима од њега бојали. Веровало се да је јачи од војске и полиције и да му ништа не могу. Никако нису могли открити где се налазиo, јер је стално мењао терен и ударао тамо где су се најмање надали. Приче о његовом лукавству, храбрости и надљудској снази су невероватне, што га је учинило легендом тих крајева. Био је на њиховим вашарима, прослава, скуповима и ругао им се. Отимао је од комунистичких власти са својим саборцима и делио јатацима у селима у којима су били добродошли јер су их и за време рата чували од усташа, балија и комуниста.
Знао се преобући, сићи у град, ручати, а на рачуну написати “Овде је ручао Владо Шипчић“. Заједно за Божом Бјелицом знали су се маскирати у командире милиције, разоружати их и покупити оружије.
Владов отац Митар Шипчић је убијен 1943. годинe у Жaбљaку, у врeмe „пaсjих гробaљa” зaто што ниjе знaо гдe му сe нaлaзи син. Једно јутро, у праскозорје, упадају комунисти у кућу Митра Шипчића, вежу на спавању Митра, његовог сина Влада и Митровог брата Драга и одведу их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи, уз друге Србе, били мучени од стране комуниста и на крају одређени за стрељање као „великосрбски хегемонисти“!? Митар и Драго су се у тамници договорили да када их поведу у ноћ на стрељање, скоче на стражаре и омогуће Владу да побегне и спасе се. То се и десило. Владо бежи у мрак, а отац му и стриц гину у рвању са комунистима.
Владо је био чврсто решио да им се свети док је жив и то је врло ефикасно и брутално спроводио. Разоружао је и скинуо до гола прву партизанску патролу која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима да ће крваво платити за смрт његовог оца.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Takvih ljudi u Srpskom rodu više nema.To stariji pamte na granici oko Foče i Plužina kad bi se popije dvije tri rakije ljudi bi zapevali,više vredi Šipčić Vlade no Titove tri brigade….Pjevalo se krišom i 50,60,70pa 80i nadalje godina.Potvrdilo se ko je bio veran Sipcicevoj borbi ,poštenju….bio je na pravom putu ,a propale komunističke Srbe od kojih danas nemozes u crkvu uči jer oni sad Srbiju zalim
Gluposti!
Дејо! Владова мајка Фемија је родом из Плужина њено девојачко презиме је Јојић. Жена која је издала његовог друга Божа Бјелицу, сахрањена је без главе. Узалуд је чувала полиција.