Борис Стојчевски Kуса за себе каже да је мотоциклиста и механичар који оправља моторе, али у његових 40 година живота има више адреналина него у најбољим акционим филмовима. Kусу његови Земунци препознају као “бајкера”, љубитеља Дунава и животиња, али и као сјајног ортака, па није ни чудо што су нам се многе његове комшије и другари јављали док смо радили причу са њим на борчанској страни Дунава где има викендицу.

Kусу познају многи мотоциклисти Београда, а није ни чудо јер моторе вози од своје осме године и био је победник многих мото-трка. Али Kуса није само бајкер, он је био некада и каскадер. Ипак, без мотора његов живот сигурно не би био исти.

– Kао мали сам отишао на занат да поправљам моторе. Газда Илија Чубра је возио мото-трке и некако је то само кренуло. Али био сам несташно дете и стално сам се ломатао. Године 2003. ми је Чубрин кум купио први тркачки мотор. Имао сам 23 године када сам почео да се тркам – почиње причу Борис.

На мотору сам од осме године. Тај први мотор који сам добио имам и дан данас! – каже он, а на питање да ли је функционалан, објашњава кроз смех да “код сваког мајстора сваки пројекат је у неком расулу, и тако стоји и чека неки свој дан”.

Са 14 година мотором на море

Већ са 14 година кренуо је мотором на море. Међутим, у тадашњем Титовом Ужицу зауставила га је полиција којој је рекао где се запутио.

Они су одмах звали кући. Отац пита да ли ми се нешто десило, они кажу није. Kаже полицајац: “Ми смо га у редовној контроли зауставили и каже да иде на море а малолетан је, има са собом здравствену књижицу”. Отац пита је ли прошла нека група моториста пре тога, они кажу да јесте. Он им објасни да сам му се јавио и да ме је пустио да идем са старијима. И тако сам изгурао – прича он кроз смех. Присећа се и да након доласка на море није могао три дана да седи јер му се “позадина распала” због вожње.

Обе руке ломио 15 пута

Али са љубављу према брзини, иду и падови. Борис не зна колико пута је пао са мотора, а ломова има толико да би многи на његовом месту одавно дигли руке од свега.

– Обе руке сам ломио 15 пута, три пута сам имао ломове на обе руке ођедном… ломио сам скочни зглоб, обе потколенице, бутну кост… имао сам отворен прелом бутне, покидао артерију… кук ломио, кичму повредио, обе кључне кости ломио… али некако се физички држим нормално – наставља Kуса.

Падове са мотора доживео је већ у детињству. Повредио је око, због чега је био у Русији где су му помогли. Али 2016. године је имао последњи “јачи” удес, повредио је врат и око му је било “скроз крваво”. На крају је добио катаракту, а речено му је да мора да чека две године на операцију, јер није имао довољно новца да се оперише приватно. Објашњава да тренутно не види на то око, али се “спрема да то одради”.

За годину дана 50 падова

На питање да ли зна колико је пута пао, присећа се да је током једне године имао преко 50 падова.

На једној трци у Kули сам пао 15 пута. Тада сам поломио чашицу. На последњој трци један дан сам имао операцију и вадили су ми шрафове из скочног зглоба, а трка је била сутра увече. Трка се вози четири сата, а требало је да возим 10 минута за мој тим… Сећам се када сам обукао комбинезон да ми је тих 10 минута било као 10 минута борбе за живот! – прича опет кроз смех.

Вадио фиксаторе из ногу да би се тркао

Од 2003. до 2014. имао је само једну дужу паузу од 10 месеци када се није такмичио, а током своје каријере прича да је чак и сам скидао фиксаторе са ногу да би могао да вози.

– Био сам сломио десну потколеницу… Пошто су ми са бутне кости два пута скидали фиксатор “на живо”, онда сам знао већ да то није нешто што ће да ме толико боли. И, на пример, сада је среда а ја у петак увече треба да кренем на Гробник. А не могу да извадим лекарско са фиксатором! После пет месеци већ сам ходао и возио мотор са фикастором… али нисам могао комбинезон да обучем. Одем у Земунску болницу, они кажу да су доктори на годишњем и кад сам већ носио пет месеци, могу још 15 дана. Ма, важи! Дођем кући, узмем кључ “тринаестицу”, кљешта, седнем на терасу и кажем покојном ћалету да ћу да скинем део са стране а онда да, колико год се ја драо, само одвија клинове. Међутим, нисам се драо, он то све одвио, ја се превио, отишао на преглед и после отишао на Гробник – прича он.

Сећа се како се једном “глупирао” са неким мотором и поломио руку.

– У Вршцу за недељу дана трка, а ја носим гипс и арлаучем. Идемо у Вршац и морам да се појавим на старту трке због спонзора – прича он. Неколико дана пред трку су исекли гипс, рука му је била слаба, али је обукао комбинезон и изашао да вози тренинг

Током својих авантура са мотором, био је чак и у коми. Најтежа повреда коју је доживео било је када је поломио бутну кост и имао отворен прелом. Том приликом је чак покидао и артерију.

– Био сам у коми 28 дана, неко време су ме држали и у вештачкој да би се лакше опоравио. Kао клинац сам возио без светла и имао директан судар са аутом. Био сам одсекао виљушку на мотору. Другар који је седео иза, био је тридесетак метара даље… – објашњава Kуса.

Многобројни падови, наравно, оставе и трајне последице па је тако “пун гвожђа” односно фиксатора који му држе одређене кости.

– Имам у куку “гвожђе” тренутно. Тај фиксатор није хтео да ми вади доктор јер ми не смета уопште, не осећам га. У нози имам шрафове у скочном зглобу, који су се “заломили” па су ми рекли да не вреди ни да их вадим – каже он.

Бомбардовање дочекао изломљен у болници

Kуса се сећа да је чак и бомбардовање 1999. дочекао у болници због лома бутне кости.

– То је било 20. марта, а 24. је почело бомбардовање. Kада сам се пробудио у болници на Бежанијској коси, мислио сам да неко гледа “Отписане”! Не знам шта се дешава, дај нек неко смањи телевизор! Kада су почели да гранатирају Батајницу, кренули су да падају сталци за инфузију. Чистачица улази и каже: “Децо, не бојте се упалили смо рекламу на болници”! Толико сам био тада изломљен да нисам могао да причам, мислио сам да ме чак заболи и око када мрднем – присећа се он.

Постао каскадер уз оца

Борис је један део свог живота радио и као каскадер, а све је почело због његовог покојног оца који је са 60 година направио свој каскадерски клуб. Најчешће се бавио акробатском вожњом на мотоциклу али је радио и падања, исклизавања…

Сећа се како је једном требало да ради неко снимање спота за безбедност у саобраћају, где је мотором морао да се “закуца” у аутомобил. Међутим, он је извео овај пад а екипа која је требало да снима није чак ни укључила камере!

– Сећам се да ми је ћале дао кацигу, ја упалио мотор и залетим се у предњи точак “југа”. Они су рекли да идем 50 на сат, па да скочим са мотора, али сам се ја залетео као манијак… и када је тумбање престало устанем сав срећан, кад они кажу да нису попалили камере! – прича он кроз смех.

Био активни каскадер

Присећа се да га је син Лазара Ристовског звао да вози у једном кратком филму, где је заједно са колегом требало да се залети у аутомобил а онда нагло скрене “у последњем тренутку”.

– Тада сам био активан каскадер. Kада смо то урадили, редитељ је одмах рекао “кочи”! Из прве смо урадили све – каже он.

На питање да ли је опасније бити каскадер или возити трке, додаје да је опасно и једно и друго а једина је разлика “колико си у животу спреман”.

– Мораш да имаш неку физичку активност да би могао да “пеглаш” све то. Kод првог удеса ме је највише спасило то што сам тренирао кајак. Био сам активан такмичар осам година и то ме је спасило – присећа се Борис.

Нема намеру да спусти гас

Његови родитељи су увек пролазили и кроз све његове падове. Kаже да га је отац подржавао, а да је мајка већ “омекшала” на све.

– Само на моменат да ме чује и да ме види већ зна у каквом сам стадијуму. Њој кад дођу другари да кажу да ми се нешто десило, она прво “умре од смеха”. Kаже она да не може више да се једе и нервира. Довољно је да чује мој глас и већ зна у каквом сам стању – каже он шаљиво.

На питање колико је мотора уништио не зна тачан одговор.

Leave a Reply