Једном је неко рекао да победе у рату доносе војници и потпоручници, а не генерали и адмирали.

У нашој прошлости има много примера херојских поступака, где су управо обични војници дали оно најмилије у одбрани своје земље – оних који су своје животе положили на олтар отаџбине.

Један од таквих је свакако и Милош Ћирковић, шумар из Пећи.

Те 1999. године када се несрећа срушила на цео српски народ, посебно на онај на Косову и Метохији, овај храбри човек показао је да је одбрана родне груде понекад битнија од живота. Потписан је Кумановски споразум и бомбардовање окончано. Са Косова и Метохије текле су тужне колоне војске која се повлачила, а није била поражена и цивила који су напуштали своја вековна огњишта, знајући да после одласка државног апарата Србије са Косова и Метохије имају само две опције – да оду и спасу живу главу или да буду брутално поубијани на кућним праговима.

Пред њиховим очима оживеле су слике из историје – бруталности Албанаца из времена отоманске окупације, злочини из балканских и светских ратова, а још су били свеже ране из Титове Југославије и терористичких напада ОВК.

Међутим, Милош није био у тој колони. Видећи шта се дешава, да је несрећа пред вратима, донео је одлуку. Он остаје, не иде, никада неће напустити место где је угледао светлост дана, место где су његови дедови и прадедови пустили своје корене. Остао је у својој кући. Решен да је одбрани или да умре.

На позив и покушаје да га наговоре да крене одговарао је:

– Ја не идем, остајем. Ви идите, сви сте издали, сви сте нас продали.

Бивши шумар и војник забаракадирао се у својој кући и након тога данима пружао отпор албанским терористима који су у свом крвавом походу уништавали све пред собом. У том сукобу успео је да ликвидира 18 терориста. Бившем специјалцу ситуацију је олакшавало што је у свом крају познавао свако дрво, сваки крш.

Уз звуке гусала које је пуштао у њему је прорадила крв и дух косовских јунака, кнеза Лазара, Милоша Обилића, али и Марка Миљанова и великог Његоша.

Након вишедневног отпора храбро је погинуо на свом родном прагу.

Остаће упамћен као једини српски војник који је одбио да се повуче са Косова и Метохије. Заувек је остао у свом граду, што му је била и жеља и намера.


Ђ. Ђорђевић

loading...

Оставите одговор