Ми Срби патимо од разних фантазмагоричних измишљотина и лажи које круже о нама и нашој историји.
Једна од најодвратнијих таквих лажи је она о тобожњој улози наше најстарије институције Српске Православне Цркве у отуђивању и нестаку Срба-римокатолика и Срба-муслимана.
Обично наше незналице погледају на Албанце, па славоносно закључе како је једини разлог зашто Срби-римокатолици и Срби-муслимани више нису Срби (као што је то случај код Албанаца-муслимана, Албанаца-римокатолика и Албанаца-православаца) тај што СПЦ није признавала римокатолике и муслимане као Србе, па их је тако отерала од српства.
Ништа глупље није могло да се измисли! Просто није тачно да су због СПЦ Срби-римокатолици и Срби-муслимани напустили српски корпус. Никада нико тим људима није бранио да буду Срби-муслимани и Срби-римокатолици.
Знаменити руски путописац Александар Гиљфердинг, путујући Босном и Херцеговином Светог Саве 1856. и 1857. године, бележи тачно разлог због кога су Срби-римокатолици (и са њима Срби-муслимани) престали да сами себе убрајају у Србе (подсетимо СПЦ не постоји у периоду 1766-1920, јер су је укинули Турци—постоје само регионалне епархије попут Карловачке митрополије, Цетињске митрополије, Београдске митрополије, Далматинско-буковичке епархије итд). Овако пише Гиљфердинг:
„Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: СРПСКУ ЗЕМЉУ, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом…
А СРБИН-КАТОЛИК ОДРИЧЕ СВЕ СРПСКО, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га НАШКИМ ЈЕЗИКОМ. Но који је то ‘НАШКИ’ језик, он то не уме да каже.
Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква…“
Управо супротно, деловањем Римокатоличке јерахије, као и аустријских колонизатора Босне и Херцеговине Светог Саве, Срби-римокатолици и Срби-муслимани престају да буду Срби. То нема везе са СПЦ и њеном спасоносном мисијом.
Свака част дубровачким Србима, који су се до првих деценија 20. века изјашњавали као Срби-римокатолици. Нећете никада нигде пронаћи да је њима од стране Православне Цркве било онемогућено да буду Срби, иако су били римокатолици. Штавише, Црква и српске владике, почев од Светог Петра Цетињског и Његоша, па до карловачких и београдских митрополита, су листом поздрављали дубровачке Србе и радили са њима руку под руку на националној обнови и уједињењу.
Да не помињемо Србе-муслимане—рецимо династију Соколовића, чији су један део породице били Велики везири (премијери) Османске империје, док је други део породице давао српске патријархе на трону Светог Саве у Пећи или да су муслимани Соколовићи обновили рад СПЦ у периоду 1557-1766. Никада нико Србима-муслиманима није бранио да се изјашњавају као Срби. Штавише, то је било одувек поздрављано и дочекано са општим одушевљењем, што говоре примери Меше Селимовића, Омер-паша Латаса, Скендер-бега Црнојевића, Османа Ђикића, Смаил-аге Ћемаловића итд.
Највећи разлог отпадања од српског корпуса је заправо претешки часни православни Крст Христов, кога Срби, као заветни православни народ и велики страдалници кроз историју, морају да носе. Што рече најмудрија српска глава Његош: „Крст носити вама је суђено, страшне борбе с својим и с туђином!“
Ко год није хтео да носи претешки косовски и јасеновачки српски Крст, он је отпадао од српског народа, примао туђу веру и постајао неко други. У томе лежи одговор на питање зашто су неправославни Срби отпадали од српског националног корпуса, а не у раду и деловању СПЦ!

Leave a Reply