Редови исписани у књизи Амерички поствијетнамски мушки идентитет имају, тек у наговештајима, испитивање улоге идеолошког дискурса у конструисању личног и колективног идентитета кроз америчку књижевност, идеологију и историју, као и кроз одређена дела чија је радња смештена у судбоносно раздобље америчке националне историје: у године после рата у Вијетнаму. Полазна тачка ове студије су ставови различитих теоретичара који, попут Фредерика Џејмсона, говоре о такозваном политичком несвесном или присуству идеологије, политике и историје у књижевном делу и јавном дискурсу, односно начину на који књижевни текст раскринкава идеолошки дискурс који је сакривен иза владајућих митова.

Моје интересовање за теме које су релевантне за савремену Америку и свет креће се између савременог реализма и савременог (условно речено) експресионизма. То интересовање се поиграва са појмом идеологије као темељом колективног идентитета, те је стога од пресудног утицаја у обликовању индивидуалног идентитета, као и у обликовању статуса савременог америчког субјекта и његовог односа према свом природном и друштвеном окружењу. Пишући књигу, енергију сам црпела из „гласне идеолошке тишине“ поствијетнамске Америке, којом су посебно билa инспирисанa двојица америчких драмских писаца, Сем Шепард и Дејвид Рејб. С тим у вези, истраживала сам процес рушења митова у њиховим драмама, који ослобођену свест усмерава ка сагледавању суштинске истине одбацивањем њеног привида и на тај начин човека враћа изворним вредностима.

На путу ка откривању скривеног значења идеологије савременог света, надовезала сам се на актуелна светска истраживања у области aмериканистике, и пружила сасвим нове резултате из поменуте области на српском језику. С обзиром на значај америчке цивилизације у савременом свету, овакав рад био би још један допринос продубљивању њеног разумевања кроз теоријско промишљање једног значајног проблема – можда најзначајнијег за савременог човека – проблема идентитета.

Теоријска основа књиге Амерички поствијетнамски мушки идентитет подразумева компаративни, културолошки, постструктуралистички, психолошки и интертекстуални приступ. У овом приступу доминирају поменуте теорије Фредерика Џејмсона о политичком несвесном, Алтисерово поимање појма идеологије као имагинарног односа појединаца према стварним условима у којима постоје, одређена виђења новоисторијске књижевне теорије и критике, психоаналитичке теорије о утицајима на формирање идентитета и субјективитета, затим Лаканова психоаналитичка теорија, Деридин деконструктивистички приступ, Фукоове теорије о природи моћи, како бих истакла комплементарност идејно-тематских карактеристика идеолошког дискурса једног раздобља у америчкој историји.

Водила сам се тадашњим конвенционалним ставом да је моћ заправо антитеза слободи, што може да буде случај са државама са јаком институционалном политиком. Међутим, популарна моћ и слобода нису једна другој супротстављене већ су комплементарне. Савремени амерички неоконзервативизам, осим што укључује политичку идеологију која се односи на спољну политику, безбедност и одбрану, и на виђење улоге САД у свету, садржи и геополитичку доктрину. Неоконзервативци су проучавали начине како да повећају америчку војну премоћ. Политичка идеологија савременог неоконзервативизма обележила је политичку праксу у САД и у првој деценији 21. века. Утицај неоконзервативизма дефинисао је политичку атмосферу и односе у тој држави. С обзиром на односе на врху глобалне моћи утицај САД се проширио на читав свет, у смислу остваривања циљева које је неоконзервативна политичка идеологија могла да реализује онога тренутка када се укоренила у службеној америчкој политици.

Повезаност идеологије с политичким и друштвеним слојевима и њиховим интересима не значи да моћ неке идеологије може да се сведе на манипулацију. Кроз дискурзивну, а тако и идеолошку производњу друштвене стварности долази се до спознаје да идеологија не може потпуно да се провери искуством, и на томе почива њена посебна моћ уверавања. Идеологије не могу да се сведу на аргументе који немају своје тежиште у науци. Успешне идеологије имају научно језгро. Ширење идеологије није процес који се механички одвија, већ зависи од интелектуалних актера и посредника који тумаче идеолошке поруке публици којој су намењене. Међутим, идеологије не смеју да се мешају са научним језгрима око којих се обично развијају. Ослањајући се на Џејмсонову теорију, на Слоткинову анализу односа између мита, идеологије и књижевног жанра, на Народну историју САД Хауарда Зина, као и на Слоткинову теорију о миту о америчкој граници, у књизи сам сублимирала поменуте ауторе и указала на идеју да научно језгро идеологије произилази из истине, док се идеологије превасходно изводе из социолошких критеријума. Моћне идеологије су биле такве јер су уверљиво одговарале на велике проблеме одређеног доба, а одржале су се зато што су биле довољно флексибилне да су могле да обухвате искуства различитих раздобља а да притом не окрње свој интегритет и доследност својих идеја.

Психолошка фрагментарност коју је створила подвојеност на стварну личност и позоришни лик довела је до потребе за приказивањем нове слике о америчком идентитету који је требало конструисати за ветеране рата у Вијетнаму. Стога, водила сам се концептом да мушкарци носе огроман терет у америчкој култури: у причама америчких књижевника мушкарац је приказан као херој који се бори против моћног и немилосрдног противника. Тај херој се „доказује” тако што побеђује, или не побеђује, и тако што не зазире од изазова.

У својим закључцима, ова студија истиче чињенице да је идентитет директно условљен идеологијом (имајући у виду да је и само тумачење појма идеологије кроз историју често било идеолошки условљено). Заснована на мултидисплинарно и постструктуралистичкој теоријској методологији, ова књига презентује једну опсежну анализу питања конструисања индивидуалног/колективног идентитета. Још шире, кроз дискурзивну оптику ова два писца, настојала сам да раскривам културолошко и идеолошко „смештање“ човека у широко поље политичког, културног и друштвеног хоризонта америчке националне историје у годинама после рата у Вијетнаму.

Књига је структурирана у низ поглавља која једно за другим продубљују предмет, профилишу моју критичку позицију и усложњавају грађу. Од теоријске елаборације поствијетнамског дискурса и идеолошких аспеката друштвене „митологије“, настојала сам да представим контруктивне координате америчког социјалног миљеа. Ово културолошко преиспитивање односа идеологије и идентитета усмерено је, дакле, ка реконструкцији дискурзивног, политичког и историјског миљеа овог специфичног раздобља у америчкој историји. Идеолошким ткањем свакодневице Америке тога доба, а кроз компаративну анализу драмског стваралаштва Сема Шепарда и Дејвида Рејба, ова књига је усмерена и ка контроверзним темама као што су насиље (у породици и друштву), расни сукоби, и тзв. поствијетнамски синдром. Пажњу сам посветила основама америчке идеологије које се могу пронаћи у доктрини Manifest Destiny, а која је, као доминатна, уграђена у саме темеље америчке нације, чије многобројне манифестације су биле видљиве у рату у Вијетнаму. Дакле, настојала сам да покажем да књига Амерички поствијетнамски мушки идентитет изнова потврђује уплетеност производње идентитета у мрежу политике, моћи, економије, историје.

Усредсређеност ка демистификацији америчког глобализацијског модела, а заснована на деликатно изведеном књижевно-компаративном истраживању, ова књига је и историјски и културолошки и научно провокативна. Композиционо, методолошки и садржински јасно обликована, она је и теоријски подстицајна за будућа истраживања у овом пољу.

На темељу истраживања савремене америчке идеологије и њеног утицаја на конструисање мушког идентитета након рата у Вијетнаму заправо је и настала књига Амерички постовијетнамски мушки идентитет. Изучавање савремене идеологије, поготово америчке, балансира између par excellence теорија о међународним односима и методологије изучавања савремене идеологије која треба да буде већи предмет интересовања стручне јавности. Домаћа литература у којој се обрађује ова тема готово да је непостојећа, медији широм света се њоме местимице и врло често тек спорадично баве, а овдашња интелектуална, политичка и пословна елита је само узгред спомиње.

Амерички поствијетнамски мушки идентитет требало би да представља значајан допринос нашој политиколошкој науци и развоју друштва. То, пре свега имајући у виду да је, у нас, мало књига које обрађују ову савремену проблематику из међународних односа, изучавања идеолошког дискурса као модела политичког понашања и конструисања мушког идентитета. Дакле, предмет истраживања у овој књизи је код нас научно необрађен, односно недовољно обрађен, а поготово актуелна питања и дилеме у даљем процесу транзиције – прилагођавање спољњем окружењу америчког друштвеног система након рата у Вијетнаму.

На методичан и аналитичан начин настојала сам да укажем на повезаност идеологије са друштвеним и политичким групама које спајају различити интереси, што, понављам, не значи да идеологија треба да се сведе на манипулацију. Ослањајући се на тумачење доминантног идеолошког дискурса у Сједињеним Америчким Државама након рата у Вијетнаму, приступам дефинисању појмова као што је постмодернизам, те америчке авангарде као покрета који одређује различите нивое индивидуалног и колективног постојања, декодирајући елементе најупечатљивијих врста идентитета, јасно деконструишући механизам у којем идентитети балансирају између приватног и јавног, мушког и женског. Горе поменуте теорије и методологија научно-истраживачког рада, кроз све главе књиге, на аналитичан начин демистификују процес конструисања мушког идентитета након рата у Вијетнаму, указујући на чињеницу да је појам идентитета (у овом конкретном случају – мушког) условљен појмом идеологије, те да је и интрепретација самог појма идеологије, понављам, кроз историјске етапе, била условљена ничим другим до самом идеологијом.

Књига садржи резултате изворних научних истраживања, са критичким освртом, на осетљиву проблематику. Књиге из ове области су врло ретке у нашој стручној и професионалној јавности, те се надам да ће ова књига попунити празнину. Поред научног доприноса она обухвата и питања од значаја за целокупан приступ питању конструисања мушког идентитета под капом владајуће идеологије. Ова књига је, до сада, једина која има карактеристичан приступ поготово што се односи на једно веома осетљиво раздобље америчке историје. Стога може бити од користи не само научним радницима и аналитичарима, него и експертима који се у пракси сусрећу са овом проблематиком.

Књига је плод исцрпног и темељног истраживања, спроведеног с истинском преданошћу. У књизи сам обавила и исцрпно промишљање појма идеологије као темеља колективног идентитета, који као такав пресудно утиче и на обликовање индивидуалног идентитета. Темељно сам настојала да истражим и процес рушења митова у драмама, који ослобођену свест усмерава ка сагледавању суштинске истине одбацивањем њеног привида и на тај начин човека враћа изворним вредностима.

По многим својим одликама, ова интердисциплинарна студија истовремено се надовезује на актуелна истраживања у свету у области драме и Америчких студија, и пружа сасвим нови увид у оквирима поменутих области. Поврх тога, у студији је представљен културолошки профил Америке седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, у којима су настале драме двојице поменутих аутора. Студија, надаље, пружа и целовиту анализу драмског приказа потраге за идентитетом са становишта идеологије прерушене у савремене политичке, културолошке и социјалне аспекте, и доказује сложеност овог утицаја. Анализа има два основна аспекта, социолошки и архетипски, и оба су првенствено усмерена на посматрање последица које је на свест америчког друштва оставио рат у Вијетнаму као преломна тачка у формирању америчког идентитета.

Велики број релевантних и оригиналних закључака свог опсежног истраживања, спроведеног с истинском посвећеношћу али и чврстом научном утемељеношћу, методолошки сам прецизно, прегледним и јасним стилом изложила у овој својој студији. Захваљујући том истраживачком процесу, надам се да ће ово научно дело бити занимљиво и широј читалачкој публици.

Доц. др Љубица Васић

--

Leave a Reply