Иако мигрантска криза тренутно нема размере какве смо могли да видимо 2015. и 2016. године, она је далеко од готове. Најновије „звоно за узбуну“ дошло је у форми несвакидашњег инцидента који се рано јутрос догодио на шпанској граници са Мароком. У намери да се докопа благостања Европске уније, руља од неких 800 субсахарских имиграната је, користећи импровизоване бацаче пламена, молотовљеве коктеле и клешта, пробила седам метара високу ограду, као и малобројни полицијски кордон који је штитио шпанску обалску енклаву Сеута (на афричкој страни Медитерана). Уследиле су праве мале уличне борбе између освајача и локалне полиције у којим је неколико возила обалске гарде уништено.

На крају свега се неких 600 имиграната пробило до бродова који ће их пребацити на тло Европе, а петнаест шпанских полицајаца је рањено, од чега је пет због опекотина завршило у болници. Да ли је ово ужас или успешно „културно обогаћење“ Европе питање је идеолошке провинијенције читаоца, али несумњиво је да се не ради о последњим трзајима јењавајуће мигрантске кризе, већ напротив, о бледој најави егзистенцијалног проблема који ће тек погодити Европу пуном снагом.

НЕУМОЉИВОСТ БРОЈКИ
Бројке су неумољиве. Највећа демографска промена нашег доба биће скок афричке популације са једне на четири милијарде до краја овог века. То значи да ће популације Африке и Азије бити практично једнаке бројности. Подсећања ради, 1950. године је Африка са својих 250 милиона становника чинила мање од 10 одсто светске популације. Већ 1980. Африка је била дом за неких 480 милиона људи, а данас тај број износи око 1.290.000, што је преко 16 одсто светске популације. Стопа фертилитета у Африци у просеку износи 4,7 деце по жени, док је светски просек 2,5. Прогнозира се да ће крајем 21. века практично свака друга особа на нашој планети имати афричко порекло, мада са проценама треба бити обазрив – УН су не тако давно (2004) сматрале  да ће популација Африке до 2100. порасти „само“ до 2,2 милијарде, што данас изгледа смешно.

Неколико је разлога за овакву популациону експлозију у Африци. Неки од најважнијих су велики број земаља са високом стопом фертилитета на континенту, продужетак просечног животног века и пад смртности одојчади. Ваља поменути да у свету постоји 21 земља коју УН сврстава у категорију оних са „високом стопом фертилитета“, што значи да у њима просечна жена има петоро или више деце. Од тога се њих 19 налази у Африци, од чега је на првом месту Нигерија у којој ће се, према проценама, до 2050. догодити 10 одсто свих порођаја у свету. Јасно је да економски, прехрамбени, медицински и други капацитети Африке не могу да подрже овакав демографски бум, па ће највећи део Африканаца бити суочен са двосмерним избором: екстремно сиромаштво или емиграција.

Одвојена од свега овога пуком баром какву у овом контексту представља Средоземно море, налази се богата, остарела и сентиментална Европа. Тренд је овде обрнут. Популација је све старија, фертилитет све нижи, а привид стагнације броја становништва одржава се управо имиграцијом. Почетком прошлог века, Европа је чинила 25 одсто светске популације, док данашњих око 500 милиона становника чланица ЕУ износе мање од 7 одсто светске популације. Сцена је постављена за гигантску инвазију нашег доба. Ако је колонијалистичка Европа 17, 18. и 19. века освајала свет, сада је дошло време у којем ће „свет“ освајати Европу.

Једном када ова егзистенцијална претња постане очигледна, она ће вероватно снажније од било чега другог (а посебно од постмодерног либерализма) допринети стварању „европске солидарности“ и заједништва. Јер уколико европска цивилизација намерава да опстане, мораће уједињеним напорима да штити своје границе (како би изашла на крај са последицама проблема) и врши социо-економски инжењеринг у Африци (како би уклонила његове узроке). Тридесет година глобалистичких фраза бриселских бирократа није успело да створи јединствен европски идентитет, али можда ће у томе успети предстојећи век одбране Европе од имигрантског цунамија.

ФАКТОР КОЈИ СЕ ЧЕСТО ПРЕВИЂА
Постоји још један драматичан фактор који овај сценарио чини неизбежним, а то су климатске промене. Овај проблем је далеко гори него што највећи број људи може и да замисли, а у не тако далекој будућности би могао да доведе до тога да делови света у којим данас живе милијарде људи постану ненасељиви. Раст популације доводи до раста енергетске потрошње, што доводи до раста емисија угљеника у атмосферу, што на крају резултује растом температуре. Постепени раст просечних температура отапа пермафрост, односно трајни лед на половима, који опет ослобађа угљеник који је у њему био заробљен у атмосфери. Процењује се да само арктички пермафрост садржи око 1,8 билиона тона угљеника, што је више од двоструке количине угљеника у Земљиној атмосфери.

Сав тај угљеник ће сасвим сигурно довести до драстичног увећања просечних температура на планети, а Светска банка процењује да ће крајем овог века и најхладнији месеци у Јужној Америци, Африци и на Пацифику бити топлији од најврелијих месеци на крају 20. века. Криза ће бити најупечатљивија дуж екваторијалног појаса и на Блиском истоку (односно регијама са највећом популационом експлозијом), а овај тренд би за свега неколико деценија могао да учини хаџилук у Меку, на који у просеку сваке године оде око два милиона муслимана, физички немогућим. Још горе од тога, живот у појединим деловима света са најврелијим температурама ће постати физички немогућ. Не само зато што ће суше довести до драстичног пада прехрамбених капацитета и несташица воде, него и зато што би саме температуре у овим деловима света могле да постану смртоносне. Према томе, осим економских миграција, Европи прете и оне климатске.

Где се у свему овоме налази Србија? Као и обично, на сред пута, мада не сасвим усамљена како је то био случај у неким ранијим кризама. Богата обрадивим земљиштем и водотоковима, географски истурена и демографски слаба, Србија ће свакако у описаном предстојећем безбедносном рељефу бити угрожена. То за сада није тако упадљиво, а неоспорно је и да наша земља тренутно има прече безбедносне изазове него што су миграције. Међутим неопходно је дугорочно сагледавати процесе и радити на превенцији кризних сценарија. Већ сада се може основано претпоставити да ће у догледно време у Европи примат преузети десничарске политичке опције (то је на крају крајева и Вашингтон малтене званично саопштио као свој стратешки циљ у Европи) које ће актуелну либералну политику сентименталности поводом мигрантске кризе заменити политиком рационалности и строге контроле граница.

Било да се Србија нађе унутар такве Европе или на њеном ободу, она ће морати да посвети далеко већу пажњу одбрани граница од упада имиграната него што је то до сада био случај, јер њихово просто пропуштање – са рачуницом да се неће задржавати јер иду у богате земље ЕУ – једноставно неће бити могуће једном када се Европа затвори. Такве околности захтеваће увећање бројчаног састава војске и полиције, адекватна транспортна средства у њиховом инвентару, ширу инкорпорацију аутономних надзорних система и механизме регионалне сарадње. У противном, Африка и Блиски исток би могли да се „попну“ до Дунава.

Војислав Гавриловић

Извор: standard.rs

Advertisements