Тајне службе попут ЦИА, МИ5, КГБ или Мосада увек имају тајне програме. Користе их да шпијунирају непријатеље, шире мреже агената, организују убиства, отмице, државне ударе… Али некад су ти тајни програми толико чудни, чак бизарни, да делује као да нису стварни, већ да су плод маште, нешто украдено из неког филма о лудим научницима спремним да униште свет.

Најбољи пример тога је програм „МК-Ултра“: агенти ЦИА дрогирали су и тровали људе како би открили начин да их хипнотишу, контролишу им и бришу мисли, натерају да признају све што крију…

Страх од совјетских снага

– У време Корејског рата веровало се да су совјетске снаге успешно користиле серум истине и технике испирања мозга на ратним заробљеницима. Зато је тадашњи директор ЦИА Ален Далес и одобрио програм „МК-Ултра“ 1952. Под контролом доктора Сиднија Готлиба агенти су експериментисали са разним формама бихевиоралних модификација. То што су се фокусирали на трансформацију и контролу личности довело је до тога да већина теоретичара завера сматра да је војна примена експеримената била само покриће, а да је прави циљ контрола цивила. Развој наркотика познатог као ЛСД и експериментисање са њим на агентима ЦИА, војницима, али и пацијентима с неким психичким обољењима били су део прве фазе пројекта раних педесетих година 20. века. Неки људи на којима се експериментисало, па и сам Готлиб, били су корисници наркотика, па су пића са додатком ЛСД често коришћена на журкама, где су праћене реакције људи. Већину пацијената чинили су добровољци, али је било и много случајева када су експерименти рађени на људима који нису знали да су заморчићи. Тако се извесни Френк Олсен убио након психотичне епизоде коју је имао јер су му, без његовог знања, дали ЛСД – пише Френ Мејсон у енциклопедији „Теорије завере у америчкој историји“ и наводи да је унутар „МК-Ултра“ постојало 149 потпројеката.

Дрогу су тада испробавали у државним, медицинским и образовним установама. Како се наводи, најозлоглашенији случај пројекта „МК-Ултра“ био је када су агенти изнајмљивали станове у Њујорку и Сан Франциску и плаћали проституткама да у њих доводе обичне људе. Те људе су затим дрогирали и посматрали преко двосмерних огледала.

– На почетку Хладног рата, касних четрдесетих и раних педесетих, ЦИА је паралисао страх да су комунисти усавршили дрогу или технику којом могу да контролишу људски ум. Ово је био претеран страх, али је утицао на све који су одрастали у раном 20. веку. Кљукани смо књигама и филмовима о контроли ума, о хипнози или дрогама које могу да натерају људе да ураде било шта. И опчињена тим митом, ЦИА не само да је веровала да су комунисти дошли до светог грала већ да и они сад морају то да ураде по сваку цену. Зато је пројекат „МК-Ултра“ трајао 10 година, током којих је ЦИА покушавала да нађе начин да контролише људске мисли. Хтели су да развију серум истине који би натерао заробљенике да све признају, али су тражили и таблету која би довела до тога да људи забораве шта су урадили, а најважнија је била техника или дрога која би омогућила да ЦИА нареди агентима да изведу саботажу или атентат, али да онда забораве ко им је то наредио или чак и да су то урадили – испричао је новинар Стивен Кинзер, аутор књиге о програму „МК-Ултра“, за НПР.орг.

Болнице и клинике

Кључна дрога у програму био је ЛСД, који је 1943. развио доктор Алберт Хофман у „Сандозовој“ лабораторији у Базелу, у Швајцарској.

– Као део истраживања дрога које утичу на људски ум, научници ЦИА постали су свесни постојања ЛСД и то је постала опсесија директора „МК-Ултра“. У ствари, Сидни Готлиб слободно се може сматрати човеком који је донео ЛСД у Америку. Био је ненамерни кум целе ЛСД контракултуре. У раним педесетим он је организовао да ЦИА плати 240.000 долара за куповину свог ЛСД произведеног у свету. Донео га је у САД, а онда почео да га шири по болницама, клиникама, затворима и другим институцијама и преко лажних фондација спроводио истраживања о томе како људи реагују на ЛСД и да ли може да се искористи за контролу ума – наводи Кинзер.

Међу људима који су користили ЛСД из ЦИА су писац Кен Кизи, аутор романа „Лет изнад кукавичјег гнезда“, Роберт Хантер, текстописац бенда Грејтфул дед, песник Ален Гинсберг…

– ЦИА је донела ЛСД у Америку, а иронија је да је та дрога коју је агенција сматрала кључем контроле људи у ствари покренула генерацијску побуну и натерала људе да се побуне против свега што је ЦИА сматрала драгим и вредним одбране – наводи Кинзер.

Језива сарадња: мучитељи из нацистичких и јапанских логора смрти обучавали агенте ЦИА

Пројекат МК-Ултра није настао сам од себе, већ има много мрачнију позадину, тврди новинар Стивен Кинзер.

– Једно од највећих открића до којег сам дошао истражујући за књигу о пројекту МК-Ултра јесте да је то у суштини наставак рада из јапанских и нацистичких концентрационих логора. Не само што је грубо базиран на тим експериментима већ је ЦИА унајмила мучитеље из тих логора да објасне шта су открили током својих истраживања – рекао је он за НПР.орг.

Примера ради, наводи, наци доктори су спроводили експерименте са мескалином у логору Дахау, па је ЦИА била веома заинтересована да, након Другог светског рата, открије да ли мескалин може да се користи за контролу ума.

– То је био један од главних делова истраживања. Запослили су нацистике докторе да их саветују. Они су им говорили и о отровним гасовима као што је сарин. Наци доктори су дошли у Америку, у Форт Диетрицх у Мериленду, да саветују агенте ЦИА и објасне им колико је људима потребно да их сарин убије, да ли постоји разлика између тога како умире дете, новорођенче, старија особа или здрав средовечни човек – каже Кинзер.

Он додаје да су ЦИА били потребни такви подаци.

– Једна од најбизарнијих ствари је та да се на нацистичке докторе ослањао Сидни Готлиб, који је био Јеврејин и чији су родитељи емигрирали из централне Европе почетком 20. века. Да нису емигрирали, Готлиб би сам завршио у гету, вероватно у концентрационом логору и и сам би био субјекат у гротескним нацистичким експериментима. Ипак, није имао проблема да сарађује са докторима који су изводили те експерименте у логорима смрти – наводи Кинзер.

Leave a Reply