Док су се жене по Европи бориле за право гласа, избор занимања и равноправно образовање, жене у Србији су се бориле за своје животе, животе ближњих и слободу свог народа. Ово је прича о Ризни Радовић, жени која се борила на подручју, од Ибра до Копаоника, од јануара до маја 1917.године. Након тога се прикључила одреду Косте Пећанца на бугарској територији и јуришала раме уз раме са славним војводама. Преживела је невероватне ране и доживела ратну славу. Мира јој нису дали ни након смрти.

Како је почела ова херојска прича, сведочила је лично Ризна Радовић: „Живели смо доста мирно до почетка јануара 1917. године. Био је снежан зимски дан када сам пошао са колима у воденицу у Јошаници. На путу сретну ме два бугарска војника, и један од њих без икаквог разлога удари ме тако снажно песницом у лице да сам пао у снег. Сви ми се зуби у глави били померили. Зарицао сам се у себи: – Више ме непријатељска рука неће живог ударити – Сетим се да сам у планини срела наредника Јеротија Ђенадића са његовим четницима, па се реших да и ја одем у шуму… “

ЈЕДНИМ МЕТКОМ ДВА ОКУПАТОРА

Иако су жене комите првенствено обављале курирске послове, доносиле храну и одећу устаницима итд. Ризна Радовић не само да је својом храброшћу успела да заслужи пушку и место међу војницима, она је успела да завреди поштовање свих ратних другова. Дуго се препричавао случај када је једним метком убила двојицу аустријанаца: „Војници су прошли поред мене, и не гледајући нигде до испред себе . Нису ни слутили да по таквом времену има кога у шуми. Чим су прошли , изађем на друм и погледам. Војници су били на 5о метара већ одмакли и ишли један за другим због снега. Нису се ни освртали. Одједном ми крв удари у главу. Клекнем и нанишаним. Нисам ни чуо да је пушка пукла, а видим оно двоје да су пали у снег. Како су били један за другим, један их је метак пробио обојицу. Притрчим и испалим још два метка у њих. Узмем њихове пушке, фишеклије, бајонете и војничке торбице и однесем у шуму. Када су ме увели и рекли војводи да су добили још једног друга, он се обрадовао : – Добро, добро, кад има још Срба који се жртвују да гину за слободу – Распитивао ме је зашто сам побегао из села, па онда се окрене Ђенадићу: – Ти ћеш му Јеротије бити кум. Крстићемо га: СТОЈАН КОМИТА. А поп Мити је казао: – Ти му, оче, благослови име по српском обичају. – Тада су ме крстили Стојан, и то ми је име и сада остало.“

Учествовала је Ризна у многим борбама и окршајима са Аустријанцима и Бугарима, посебно се исказала приликом заузећа Блаца, у борбама на Јастрепцу и Ристовцу. Због свог исказаног херојства у борбама Ризна је унапређена у чин десетара и добила команду над својом десетином. Ризну Радовић одликовао је Маршал Франше д Епере француским ратним крстом са палминим гранама и са две армијске похвале. Била је предложена и за Карађорђеву звезду коју нажалост никада није добила. Ипак, добила је добровољачку земљу у Суботици где се сели након рата.

БОРБА „ХРАБРИХ“ КОМУНИСТА СА МРТВОМ ЖЕНОМ

Пред сам почетак Другог светског рата Ризна Радовић се упокојила у Суботици где је сахрањена уз највеће државне почасти у највећој сахрани која је икада виђена од постанка Суботице до данашњег дана. Али, по окончању тог рата нове, комунистичке власти су решиле да се обрачунају са веровали или не мртвом хероином ! Они су је напали тако што су на зверски начин оскрнавиле њено гробно место не презајући ни за чим. Поломили су јој надгробни споменик, а затим су наставили да се иживљавају над женом одликованом бројним домаћим и светским признањима извадивши јој кости из гроба и растуривши их тако да им се заувек изгуби сваки траг. Ми смо сигурни да би се храбро срце ове племените жене и тада без премишљања борило и успешно изборило са још једним непријатељем којем ништа свето није било и то много лакше него са Бугарима или Аустроугарима, али тада Ризна увелико беше у вечности одакле молитвом настави борбу за свој вољени српски народ…

loading...