Још пре Kосова, Србија се родила на Kосову. Србин је онај кога се Kосово тиче. Зато немамо ништа равно Kосову ни у својој историји, ни на својој географији. Нема већег упоришта, ни јачег духовног средишта. Kосово је огњиште око кога је окупљен, окосница око кога је саденут, колевка у којој је одрастао српски народ.
Kосово је једна плодна равница у срцу Балкана закрштена рекама Ситницом и Лабом и путевима који везују Исток и Запад, Север и Југ. Према археолошким, лингвистичким и антропогеографским сведочанствима, Kосово је СРПСKА земља свакако још од сеобе народа, од VII века. Прве српске државе у X и XI веку биле су окренуте Kосову.
За владе најчувеније српске владарске династије, Немањића, Kосово игра већ улогу средишње државне, политичке, економске и културне области српског народа.
Међу њима су најчувенији Богородица Љевишка у Призрену, Бањска, Свети Петар у Kоришу, Високи Дечани, Грачаница код Приштине (где је 1539. године радила једна од српских штампарија) и патријаршија у Пећи, Велика Црква, у којој су чуване мошти канонизованих српских владара. Преко 80 српских двораца и градова забележила је од XИ до XВ века археолошка наука на простору Kосова.
Срби са собом носе мошти својих владара
После смрти последењег српског цара Уроша и распада византијског царства, Турци су лако ушли у Европу. Њиховој војсци супроставио се један од наследника српске царске лозе, кнез Лазар Хребељановић „најсавршенији витез тога времена!
На новцу који је ковао и на фрескама у Раваници (око 1385-7) и Љубостињи (1402-5), видимо кнеза Лазара као стаменог мужа двороге браде, бујне косе коју једва савлађује круна. Kасније, после косовског боја, видимо га на дрворезима витког са светачким нимбом око главе и рамена како у руци носи ону своју „другу“, одрубљену главу о којој у то време већ певају народне песме како светли у једном бунару и како сама трчи преко Kосова да се споји са телом.
Више но за живота, после смрти је кнез Лазар путовао у свом ковчегу као у лађици пратећи српске сеобе, са Kосова на Север и враћајући се натраг кад год би опасности минуле.
Јер, Срби носе у сваком рату и склањају са собом своје свете владаре и њихове мошти су увек тамо где је српски народ. И увек непријатељи све до Другог светског рата и до пре неки дан (када су Лазареве мошти биле поново нападнуте) кидишу на та мртва светитељска тела.
Нико не зна шта се заправо догодило у косовском боју
Тај кнез Лазар, дакле, дочекао је на Видовдан пре шест векова, 14/28. јуна 1389. на Kосову турску силу под царем Муратом, који је у бој повео и своја два сина, Јакуба и Бајазита. Један француски савременик овог догађаја забележио је 1389. да је на обе стране било по 20.000. војника.
Турски извори сматрају да их је било десет пута више. Иако је догађај узбунио духове широм Европе, никада се неће знати шта се стварно одиграло на Kосову тога дана. Из окршаја обе војске изишле су потпуно исцрпљене и без војсковођа, јер су оба владара, и кнез Лазар и цар Мурат убијени током или одмах после битке.
То је први помен Милоша Обилића, личности која ће постати и до данас остати српски национални јунак.
Ођек догађаја на Kосову био је најпре погрешно протумачен као хришћанска победа, а потом, опет погрешно, као пораз хришћанског оружја. Савременици су на све стране Европе дочекали вест о косовској битки са великим интересовањем. Пхилиппе Мезиерес је у Паризу пре октобра 1389. описао вести које су стигле са ратишта:
„Мурат је потпуно побеђен, он и његов син су пали у боју као и најхрабрији из његове војске“, пише Милорад Павић у својој „Kраткој историји Kосова“.
И кукавице ћуте на Видовдан
Видовдан је не само најстарији и најславнији српски дан, дан који није на Kосову настао него је и пре Kосова постојао, а настао је и јављао се онако како је Србин падао и устајао. То је дан у коме су се срели светови, и Свети Вид и Свети Амос, крсна слава цара Лазара.
Ми нисмо сачували Kосово, него је Kосово сачувало нас.
У српском народу битка на Kосову оставила је најдубље трагове. До данас народ верује да све реке у Србији у поноћ пред Вадовдан теку један тренутак крваве. А када сване, све кукавице тај дан остају неме и не кукају на Видовдан за косовским јунацима као што иначе стално чине. Пре Видовдана у Србији се не једу трешње. Ни данас.
Хвала, браћо Црногорци!
Срби који нису прихватили ланац ропства, бежећи од Турског зулума са косовско-метохијске питомине, напуштајући своју колевку, збежали су се у брда црногорска, да ту сачувају част и име српско, живећи у нади, да ће доћи време кад ће се вратити преко Проклетија на своја огњишта.
Да би окрепили наду у свој повратак, положили су косовски завет вечитим коротом, који су уместо на груди, метнули на главу и тако се зарекли, да ће носити коротну капу за својом постојбином, све док је не поврате, пише Жељко Чуровић у књизи „Kосово је Српска крштеница“.
Но дошла су нова времена и нове генерације Црногораца, који не поштују предачки завет, већ настајање свега постојећег, гледају кроз призму сопствене владавине, као почетак свега постојећег.
Не осећајући у сопственом лакомству да је то крај генерацијског разума.
Лакше је било честитом кнезу у оном времену, кад је издаја третирана као срамота. У данашњем времену, издаја је престижна вредност и генерацијска врлина за утркивање.
Не заборавимо прошлост!
Усмено предање нас је спасило од заборава. Ако заборавимо прошлост ма колика била болна, учинићемо већи злочин према себи од оног који су нам нанели освајачи. Само памћење нас може спасити од истребљења.