Нисам склон афоризмима. Да јесам написао бих: у ери Индијанаца, мора залутати и по који Мохиканац, па макар био и последњи. Или последња, да будемо родно коректни: и носио елегантне и женствене комбинације као борбену униформу, али тако да то у целокупној слици буде секундарно.

Новинарство нам је у ку*цу, већ дуго – климоглавци, они који мисле туђим главама, трептачи окицама, ситни профитери и крупни манипулатори преузели су сцену. Мешетари су у седлу, исправни под копитима – таленат је баласт, знање јерес, етика пречица ка ломачи безличног мејнстрима. Вредности су невидљивим декретом забрањене, професионални приступ сувишан и превазиђен.

Уместо отменог господског ресторана где служи конобар са манирима, белим рукавицама и пешкиром преко руке, метафорички речено, новинарство се претворило у вашарску биртију где гости наливени јефтином брљом прстима масним од прасетине грубо прелазе преко целулитних бутина бркате конобарице и “сви су срећни”.

У таквом амбијенту, где је деколте битнији од преданости, буткице у кадру од информације, а напућене усне од набилдованог интелекта, појављује се она. И није јој лако: као Камијев “Странац”, од многих је, као кужна, презрена, непожељна, етикетирана. Не уклапа се, али то ни не жели. Не игра по њиховим нотама, али своје усавршава. Уместо кича бира стил. Уместо статисте, бива актер, уместо грешке у сценарију, сценариста. И не одустаје. Успева.

Ауторска емисија “Викенд јутро” Јоване Јеремић по садржају, концепту, начину обраде тема, самим темама и комплетном приступу, јесте нешто врхунски што се десило нашем новинарству у последње време. Једино боље од тога јесте сама Јована Јеремић.

Живимо, на крају крајева, у ери глади. Људи су гладни пара, славе, моћи, а она је гладна прича, емоције, знања. Гладна је новинарства. Правог.

Зато и јесте Мохиканка. Последња или једна од последњих. И тако усамљена, побеђује Индијанце.

Томо Ловрековић

--

Leave a Reply