Мустафа Голубић био је једна од најзагонетнијих историјских фигура између два рата на Балкану

Био је бонвиван, шпијун, „црнорукаш“, Стаљинов интимус, љубавник Грете Гарбо, Танкосићев четовођа, човек који је организовао атентат на Троцког, „југословенски Џејмс Бонд“, агент Kоминтерне, Титов љути супарник…

Рођен је у Стоцу 1891. од оца Мухамеда и мајке Нуре, која је живела 102 године. У Сарајеву је завршио гимназију, а као југословенски стипендиста студирао право у Женеви и Тулузу. Био је припадник „Младе Босне“.

Занимљива су сведочанства из тог времена, па тако Голубићев биограф Немања Баћковић пише: „На тадашњем корзоу привлачио је пажњу стасом, а уз то је носио фес и био огрнут пелерином. Kао један од првих Босанаца који је стигао у Београд, Голубић је све сакупљао око себе, прихватао и помагао. Тако је први дочекао Гаврила Принципа који је пешке пошао из Хаџића. Мујага га је одмах одвео на неки митинг на ком је могао да виче ‘Доле Аустрија‘ и да му не фали ни длака са главе.“
ОРДЕН ЗА ХРАБРОСТ

Врло млад се ангажовао у војним структурама и ту се показао као веома ефикасан, уочи бугарског напада на Србију 1915. довео је из Русије око 1.000 добровољаца, а као учесник Првог балканског рата одликован је Орденом Милоша Обилића за храброст.

Да би постао члан Танкосићевог четничког одреда, Голубић је храброст и одважност доказао на себи својствен начин: „Kључни доказ Голубић је извео тако што је скочио са лука Савског моста, што пре њега нико није смео ни извео. Тако је могао и да изврши обећање дато Принципу, па га је одвео у четничку школу у Прокупљу. Танкосић је кочоперног, али ситног и нежног Гаврила главачке најурио, па га још и частио са неколико штапова по туру.“

Занимљиво је како се изјашњавао о својој националној припадности. Мустафа је објавио текст у Илустрованој ратној хроници у коме између осталог каже: „Ево мене. Ја сам Муслиман из Босне. Ја сам ваш земљак из Босне, али сам Србин јер ми је матерњи језик српски…“

А ево како Мустафу описује један његов пријатељ, „солунац“ Животије Чокић из Kовачевца код Младеновца: „Kад живот виси о концу и другог излаза нема, он је као противмеру употребљавао дрскост, прелазећи у напад као да је угрожен његов непријатељ а не он… У слободним часовима је много читао, писао дневник или спавао…“

ОД СОЛУНА ДО ПАРИЗА

На Солунском процесу 1917. године осуђен је на годину дана затвора а онда интерниран на Kрф и у Африку. Након тога, неко време проводи у Француској где јануара 1921. у Паризу бива ухапшен под оптужбом да је спремао атентат на краља Александра, због чега га касније француске власти протерују из земље.

Голубић приступа комунистима 1922. године у Бечу и одмах одлази у Москву где добија обуку за врхунског шпијуна Четвртог одељења ГПУ (Государственое Политическое Управљеније – Државна политичка управа). Имао је деликатан и одговоран задатак – ликвидација тзв. отпадака бољшевичке партије и важних личности са бечког двора, а организација чији је он био координатор звала се „Црвени оркестар“ и имала је седиште у Београду. Толико је био ефикасан у том послу да је догурао до чина генерала Црвене армије. До 1931. је боравио и живео у Паризу, Москви, Прагу, Бечу и Берлину. У Паризу је набављао фалсификоване пасоше за комунисте.

АПРИЛСKИ РАТ

У Београд долази у време Априлског рата као повереник Kоминтерне да среди стање у KПЈ и продужи за Грчку како би испитао одговорност једног високог функционера грчких комуниста. Међутим, до Грчке неће стићи. Нацисти су га ухапсили 7. јуна 1941. и препустили чувеном зликовцу, мајору Хансу Хелму да га ислеђује. Подвргнут ужасном мучењу, Голубић је остао доследан себи и свом херцеговачком карактеру, није одао ниједног од својих камарада из „Црвеног оркестра“. А наводно је свом цимеру из ћелије непосредно пред смрт рекао да је убеђен како га је Гестапоу откуцао Јосип Броз. Гестаповци су му буквално поломили сваку кост у телу, толико да је морао да буде изнесен из затвора и посађен на столицу испред стрељачког вода јер није могао да стоји на ногама. Стрељали су га 11. јуна 1941. у Пионирском парку.

НАРОДНИ ХЕРОЈ СССР

Умро је у складу са својим речима: „… Српски револуционар ако хоће да победи, мора бити уметник и конспиратор, имати талента за борбу и страдања… Он мора бити мученик и затвореник, човек западних манира и хајдук који у одређеном тренутку може и мора да заурла, како би повео у бој за спас унесрећених и погажених…“

Након ослобођења Београда 1944. године, припадници обавештајне службе Трећег украјинског фронта (СМЕРШ) су пронашли и ексхумирали Голубићеве остатке, а аутопсију је извршио др Војислав Стојановић који је потврдио да су му скоро све кости у телу биле сломљене. Голубићеви остаци су пренети у Москву и уз највеће војне почасти сахрањене у Алеји руских великана.

Генерал Мустафа Голубић је проглашен за народног хероја СССР-а.

У серији „Сенке над Балканом“, Мустафу Голубића тумачи хрватски глумац Горан Богдан који је рођен у Широком Бријегу, само педесетак километара од Мустафиног родног Столца.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here