То да ли је неко од најзначајнијих Срба у историји мени лично симпатичан, да ли је био вољен или омрзнут онда када је живео, да ли је доживео трагичну судбину и прерано страдао, да ли је ”имао добре намере које се нису оствариле” или је случајношћи и стицајем околности успео у нечем у чему други нису… то све није битно за доношење коначног суда потомства. Ништа од тога, па чак ни то ко га је све мрзео и био му супротстављен, па ни лична моралност и, евентуално, поштење.
Када мајка Јевросима заклиње свог сина да суди НИ ПО БАБУ, НИ ПО СТРИЧЕВИМА, она управо мисли на све ово што сам претходно исписао: на објективност реалне користи или штете нанесене свом народу и Заветима које смо преузели (у време Светог Саве и Светог Кнеза Лазара).

То су све аргументи којима се, једино, руководим када истражујем стазе и богазе свих лавирината српске историје. И често имам дилеме због ових или оних аргумената (за и против праве улоге неког од српских владара, политичара или војсковођа), као у случају последње двојице владара из династије Обреновић.

Али, ако постоји нека ситуација која ми не допушта никакву дилему – то је СТВАРАЊЕ СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКЕ ДРЖАВЕ на темељима величанствених српских победа у Великом рату.

Укидање Краљевине Србије;
углављивање хрватске шаховнице уз средњовековног српског двоглавог орла;
верска уравниловка (где се уз Српску Православну Цркву тискају и још неке друге религије);
недопустиво мешање ”Боже, правде!” са ”Лијепом нашом” и песмуљком ”Напреј, застава славе!”;
промена имена славног српског Гвозденог пука у југословенски пук ”Матија Губец”;
опраштање ратних злочина и одрицање од огромне ратне одштете нашим непријатељима одједном унапређеним у ”браћу” и ”суграђане”;
увлачење по нас опасног и кобног, утицајног и лукавог Ватикана у новокомпоновано, вишенационално и мултиконфесионално југословенско друштво;
укидање Видовдана као државног празника (да се не би бивши аустроугарски војници осећали прикраћенима;
одбацивање свих историјских аката којим су се разне области пораженог хабзбуршког царства добровољно прикључивали Краљевини Србији… и још толико тога, све су то директне последице државног удара од 1. децембра 1918. године, када је укинута у рату победничка држава српског народа и успостављена монструозна творевина Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца” (убрзо претопљено у Краљевину Југославију).
Југословенска револуција нас је, дословно, уништила, за сва времена (уколико се не освестимо у последњем тренутку и не пронађемо спасоносни излаз из овог самопоричућег и безумног правца).

Пристати на трагични, ничим изазвани и недопустиви нестанак КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ, без обзира на ма какве притиске и ма чија обећања – јесте ИЗДАЈА. Ништа мање од тога.
И то не издаја нас оваквих какви смо данас, већ издаја својих ратних другова, сабораца и хероја, оних који су проливали своју крв и ризиковали своје животе ЗА КРСТ ЧАСНИ (ПРАВОСЛАВНИ) И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ (СВЕТОЛАЗАРЕВСКУ), а не за своје дојучерашње непријатеље и будуће крвнике.

Ако то није била издаја, ја онда не знам шта би онда могло да се тако назове. И то издаја из позиције победника у тек завршеном рату и признатог савезника западних сила, оних што су у Версају кројиле нову карту Европе и света.

Причају неки да је морало да се догоди баш онако како се догодило и никако другачије. Што пркоси здравом разуму и свему оном што знамо о одговорима свих слободоумних народа на уцене (са ужасним, напросто несхватљивим последицама).

Па и да је неко претио војском и бајонетима, волео бих да знам ко би пуцао на армије Путника, Мишића, Степановића и Бојовића, ко би то па насрнуо на оне српске пукове којима непријатељи нису успели да заплене ниједну заставу током четири године рата?!
Још ако уз то имамо сведочанства директно са Версајске конференције о страшној огорчености француског премијера (и једног од најмоћнијих светских политичара у том тренутку) Жоржа Клемансоа на делегацију новокомпоноване јужнословенске државе, коју је предводио Хрват Анте Трумбић – зато што су инсистирали на хрватским, а не српским захтевима и жељама, довршавамо читаву слику разних полуистина, лажи и неспоразума који до данас онемогућавају да се пробудимо из ове крваве и сабласне ноћне море започете 1. децембра 1918-те (што и данас траје и трајаће, све док се не ослободимо и најмањег трага кобног југословенства).

Нас је југословенство дало у руке (боље рећи канџе) антисрпског усташтва;
избацило нас са српског Пута у историји;
одвојило нас је од светосавског уређења друштва;
секуларизовало је и разорило дотадашњи вишевековни, мистични збир православне Цркве, српског народа и његове државе;
пружило нас на тацни свим нашим непријатељима (почевши од комуниста, који никада не би дошли на власт да није било српско-хрватских и свих других трвења);
омогућило је да не-Србин и анти-србин (Јосип Броз) дође и 35 година остане на трону ”друге Југославије”;
омогућило (посебно стварањем Бановине Хрватске) административне, унутрашње границе које ће у рату и после њега полако постајати основ за све будуће сецесије из заједничке државе;
створиће лаж ”републичког кључа” по коме се све радило у духу лажног, вештачког братства & јединства ”у Титу” (а не више ”у Христу”);
укинуло је важност миропомазања у православној цркви српског владара и омогућило да, по први пут у историји, један српски краљ остане само секуларни владар (да не би повредио ничим размажену осетљивост ”и других народа” којима влада);
покушало је да споји две различите и супротстављене цивилизације запада и истока новоформиране земље;
ојачало је скоро па непостојећу словеначку нацију и дало огромне територије Хрватима (које никада до тада нису биле у саставу њихове државе);
створило (временом, након Другог светског рата) бошњачку, македонску и црногорску нацију, уз покушаје да уради слично и у Војводини (и другде);
натерало српске официре да служе под командом својих поражених непријатеља из аустроугарске војске;
избегавало да истиче српске победе и војну традицију наших армија, опет – да не би ничим повредило Хравте и Словенце (касније и друге нације у овој бизарној топионици српства, која је све наше и истинити помешало са туђинским и србомрзитељским);
заменило православно словенофилство паневропским прокатоличким јединством неке друге словенске врсте (па се тако одвојило и од некадашњег братства са Русима)… и тако даље, и тако даље, и тако даље.
Да не помињем Јасеновац (и све оно што се догодило у НДХ, директној наследници Бановине Хрватске), као и просјачку срамоту бивших српских јунака по некада српској, а сада југословенској престоници, и још толико, толико тога.

И све се то додирује са именом и делом, одговорношћу и одлукама (у најмању руку: личним потписом) човека са ове црно-беле фотографије, оног кога ће његови упропаштени сународници памтити пре свега по том, мало је рећи трагичном преусмеравању српске у југословенску историју.

Он је за то најодговорнији, уз све остале који су били у његовој политичкој, диломатској и друштвеној свити. Насупрот истинским интересима српског народа.

P. S.
О том добу југословенских политичких профитера и незајажљивих снобова најбоље пишу Арчибалд Рајс (који у свом: ”Чујте Срби!” пише управо о томе какве су последице настале претварањем јуначке Србије у бесмислену Југославију) и Бранислав Нушић (”јунак светолазаревске, косовске мисли” по речима Светог Аве Јустина; писац без страха и мане који је до детаља описао све те ”госпође министарке”, ”ожалошћене породице” и ”сумњива лица” српско-хравтско-словеначког друштва у свом срамном настајању и успостављању након краја Првог светског рата и нестанка Краљевине Србије).

Драгослав Бокан

Оставите Коментар