Не стижу ваљда, од Карлеушиног младежа, Александре и Давида, номинација и трачева. Битније су им, чини се, те теме. Сви они који су опседали породицу и пријатеље, како би ископали (или измислили) неку пикантерију после његове смрти, прећутали су шестомесечни помен, не појављујући се. Није било блицева, фотоапарата, сензационалних наслова. Смрт, у медијима, брзо постане бајата вест, а живот младог и дивног човека, то за оне који се новинарима називају никада није ни била вест. Не мари пуно за “савест” мојих колега ни породица, а ни пријатељи – новинари га се нису сетили, али га зато сви ми остали нисмо, а вала ни нећемо заборавити. Ни на помен, ни на дан помена, ни дан после њега, ни годину, па ни годинама касније.

Убоди у срце 28. октобра прошле године усмртили су нашег пријатеља, брата, другара Стефана Стевановића, али га дакако, време је показало и тек ће показати нису и не могу убити – није довољно оштро ни сечиво ни мржња помахниталог убице да уништи такво срце, оно је, вала, наставило куцати и након што је покопано. На крају крајева, сада када гледам, са ове дистанце, вероватно је прошао боље од нас – па, хајде да погледамо реално. Изгубио је живот, а добио вечност. Само је оним његовим лежерним кораком одшетао са детелинарског бетона у легенду, “прешао улицу”, одакле нас, чини ми се, и сада гледа са тим тешко описивим осмехом.

Колико је само временом, имајући у виду број трагедија, постал отрцана она фраза или парола “Живиш” – у Стефановом случају, ту су бројне ствари које потврђују управо ту тезу. Мурал, који са зида и опомиње и подсећа, то парче фасаде у које смо покушали утиснути сву магију коју је носио у себи; мајице са његовим ликом; меморијални турнир који је у припреми; тетоваже – а, опет, све су то ситнице.

Ситнице у односу на оно најбитније: да, Стефан стварно живи и никада није престао, никада ни неће. Живи, јер нам је у мислима кад год удари флаша о флашу уз оно “уздравље; кад год погледамо на столицу одакле нас је не само посматрао, него и чувао, тако празну; живи јер његов одсмех одзвања кроз сваки корак детелинарским асфалтом, кроз сваку шалу и сваки поглед.

Узалуд си крвниче потегао тај нож, тако мали и мизеран: ниједно сечиво још кроз вечност није прошлост и ниједно сечиво још легенду није исекло. Знам, тамо у тој ћелији, остаје ти само да будеш љубоморан: он и даље живи, а ти то никада ни ниси. Нисам, дакле, данас ни тужан, ни покуњен, ни носталгичан. Немам ни разлога за то. Поносан сам. Не на сећање, јер се сећаш онога што је прошло: а, Стефан… Стефан је био и биће.

Томо Ловрековић

Advertisements

loading...

Оставите одговор