Име Бориса Јељцина опет је често спомињано ових дана у Русији. У данима који су претходили самиту „Нормандијске четворке“ обележена је и 28. годишњица службеног распада Совјетског Савеза, а питање свих питања било је – да ли је Јељцин тада олако препустио Крим и Донбас Украјини?

Уз Јељциново име и дело рутински се везују придеви „олако, пијани, непромишљено, слабо“, па се овакви судови доносе без дубљег промишљања. Покушајмо пажљиво да анализирамо шта је то било тако слабо у вези са Јељцином. Добро нам је познат широко раширени стереотип о томе како се Чехословачка распала мирно, на бази цивилизованог договора, а СФР Југославија у дивљачким крвавим ратовима који су загадили овај простор мржњом и несрећом.

Нема ничег нетачног у томе, али када сте чули како се Совјетски Савез распао мирно и цивилизовано? Вероватно никада или јако, јако ретко. А распао се мирно и цивилизовано још пре Чехословачке. Развод у СССР-у у којем је живело 300 милиона људи различитих вера и нација, био је далеко компликованији од чехословачког случаја и потрајао је скоро три године. Уместо на само две, распао се на 18 независних држава. Без ратова и без избегличких колона. Председник Русије у време када се то догађало био је Борис Јељцин. Успешнијег кризног менаџера од њега тешко да је било у 20. веку.

Када су се 8. новембра у белоруском Беловјежу састали Јељцин, украјински председник Леонид Кравчук и лидер Белоруског врховног совјета Станислав Шушкевич, постигли су договор о престанку постојања Совјетског Савеза „као субјекта међународног права и геополитичке реалности“ и најавили успостављање Заједнице независних држава. Они су потписали акт познат као „Беловјешки споразуми“. Неколико месеци раније три балтичке совјетске републике прогласиле су независност коју је Москва признала.

Да ли је Јељцин могао 1991. да добије Крим и источну Украјину? То су од њега уочи самита у Беловјежу тражиле делегације из Доњецка и Луганска. Неколико дана пре, тачније 1. децембра, огромна већина грађана Украјине, око 90 посто њих подржало је на референдуму Кравчуков „Акт о независности“ из августа. Занимљиво је да је исте године у марту одржан први референдум на исту тему, а на њему је већински изражена воља бирача за очувањем Совјетског Савеза.

Према речима Сергеја Филатова, бившег шефа Јељцинове администрације, када је у Украјини прошао референдум о суверенитету и отцепљењу повело се питање обједињавања словенских држава због чега су и потписани Бјеловешки споразуми. Белорусија је једина република уз Русију, која није најавила излазак из савезне државе, док су све остале спровеле референдуме по том питању.

 Имајте на уму да је све време над нама стајало врло важно и тешко питање – Украјина је имала атомско оружје и ракете. Требало је на неки начин ову ствар преузети од Кијева. Када се поставило питање пребацивања нуклеарног оружја у Русију, министар одбране Украјине, Константин Морозов био је категорички против тога – посведочио је Филатов.

На примедбе да је атомско оружје у Украјини било бескорисно без заповедничке контроле из седишта Стратешких ратних снага у Москви, Филатов је навео да је „све то било подложно изменама“, те да је присуство било каквог атомског оружја изван Русије било врло опасно.

У вези са молбама руског становништва да се не остави у Украјини, већ да им се омогући да се и они изјасне на локалним плебисцитима, Филатов наводи да Јељцин једноставно није имао времена за бављење Украјином, јер му је приоритет било преживљавање Русије и тамошњег народа. Такође, он је оценио да је први украјински референдум из марта био „смешан“.

– Видите, теоретску одлуку референдума требало би спровести у пракси, али увек треба размислити са којим силама се то треба учинити. Имате ли снаге или не? Украјина сада нема снаге да врати Доњецк и Луганск. Иако стварно желе, не могу. Тако је било и тада – објаснио је Филатов.

Када је реч о Криму, бивши Јељцинов саветник Сергеј Станкевич објаснио је да је Русија 1991. оставила Крим у Украјини због атомског оружја. Према његовим речима у јесен 1991. пред руководством Русије био је тежак и очит избор – инсистирати на прерасподели територија, укључујући силу, или се усредсредити на осигурање права људи који живе на тим територијима?

– Руководство Русије одлучило се за другу опцију и то је било потпуно правилно. Није било „мирних и пријатељских“ опција за прерасподелу територија. Рат има тако грозно својство: настајући локално на једном месту, онда се шири попут пожара који се не може контролисати. Осим тога, пред мојим очима било је негативно искуство „републике“ Северног Кипра, којим становници Крима уопште нису импресионирани – рекао је Станкевич.

С таквим намерама Москва је крајем 1991. године започела преговоре са Кијевом који су резултирали пакетом споразума. Крим је постао република и добио је најширу могућу аутономију: свог председника, владу и парламент, устав, опорезивање, властити прорачун, спољну економску активност, своју културну и образовну политику, укључујући језично самоодређење. Томе је додата база Црноморске флоте у Севастопољу која је недвосмислено призната као руска.

– Пакет је такође укључивао договор да се све нуклеарно оружје премести у Русију. Та тема је била невероватно важна. На западу и у средишту Украјине већ су деловале паравојне борбене групе које су поседовале малокалибарско оружје. Било је застрашујуће замислити да ће се неки спонтани сукоби развити у оружане сукобе, током којих ће доћи ред на уцењивање нуклеарним оружјем. У Украјини је било преко 700 нуклеарних бојевих глава – објаснио је бивши председнички саветник Станкевич.

Он је оценио да је најважније што Русија није тада ишла на насилну прерасподелу територија, што јој омогућава да данас много ефикасније спроводи интеграцијске процесе у односима са комшијама. Међутим, Станкевич није био позван у Беловјеж, јер је сматрао да је било боље да Русија одвојено води преговоре са сваком од република. Поред тога, споразуме које је Русија тада постигла са Украјином не сматра лошим, али жали што они нису потрајали.

– Нажалост, председник Леонид Кучма 1995. године заправо је разбио наш „кримски пакет“, одузимајући готово све овласти Аутономној Републици Крим. Република је била лишена прорачунских прихода, спољне трговине, смењено је председништво, почели су да именују „Варанганце“ одозго према дну, тлаче у смислу културе и језика и прогоне активисте који се томе противе – сажео је Сергеј Станкевич.

Бивши државни секретар и потпредседник Владе РСФСР-а Генадиј Бурбулис, један од најближих Јељцинових сарадника, рекао је да је изненађен изјавом бившег шефа председничке администрације Филатова о захтеву представника Крима и Донбаса 1991. године да их оставе у саставу Русије. Станкевич је навео да је таквих захтева доиста било, али да су били неформални, те да се о томе у Беловјежу није разговарало.

Јељцин и амерички председник Бил Клинтон, британски премијер Џон Мејџор и украјински председник Леонид Кучма потписали су 1994. Будимпештански меморандум којим се Украјина обвезала да ће се одрећи свог нуклеарног оружја и пребацити га у Русију где ће бити уништено. Будимпештанским меморандумом Украјини су Русија, САД и Велика Британија загарантовале да ће чувати њен територијални интегритет и суверенитет. Јељцинов кључни савезник у разоружавању Украјине био је Клинтон.

Далекосежност овог потеза изашла је на видело у новембру 2013. када је у Кијеву спроведен државни удар, а већ у марту 2014. Крим је након референдума службено припојен Русији. Без капи крви. Донбас је од тада де-фацто територија изван контроле Кијева.

С позиције руских интереса Јељцинова одлука да се 1991. не противи мирном раздружењу совјетских република била је права, као и многе друге његове стратешке одлуке о којима се ретко говори. На пример она да не продаје и да не даје у концесије ниједан од руских природних ресурса западним компанијама у време када су прштале понуде, већ да их препусти на управљање локалним бандитима, касније познатим милијардерима-тајкунима. Да је то урадио добио би много новца који је тада недостајао Русији, али их Путин касније не би могао узети натраг од „Схела“ или „Теxаца“, као што их је за један дан узео од Абрамовича, Березовског, Дерипаске и сличних.

Путин данас не би могао да гради „Северне токове“, „Снагу Сибира“, нити завртати гас Украјини да није било правих стратешких потеза Бориса Јељцина. Шта све тај није радио да би сачувао Русију од рата и пропасти у време када је била на коленима. Тетурао се пијан по Вашингтону, глумио кловна кад год би видео камеру да га снима и за све то време није направио стратешку грешку.

Није се либио да 1993. окрене топове на Бели дом и тако сломи ратоборну опозицију која је покушала државни удар. Идуће године је изгурао промену Устава који је председнику државе гарантовао огромне овласти. На крају је пре него што се повукао 1999. представио свог наследника – Владимира Путина. Да је заиста истина да је Јељцин био слаб и да није знао шта ради, шта мислите да ли би Путин већ 20 година стабилно кормиларио Русијом, или би се у општем расулу измењало ко зна колико председника?

Да ли је Јељцин био стратешки геније или пијани кловн? Шта мислите?

Оставите Коментар