Тежња државне власти да буде тотална, стара је колико и државна власт. Тежња за таквом влашћу поништава све људске обзире, сем једног – сачувати власт. Овај обзир је довољан и нужан да се на његов конто уплаћује и највећа цијена – да се жртвују: нација, традиција, вјера, да се погазе и најсветији завјети, да се заборави и оно што се не смије заборавити.

Ова тежња хронично пати од параноје – свуда јој се привиђају завјере и завјереници. Мило Ђукановић, који суштински има апсолутну власт у Црној Гори, иако формално (уставно и законски) нема готово никаква овлашћења, завјеренике види у Демократском фронту, Српској православној цркви и Русији. А послушајте (видео прилог на крају текста) шта је некад говорио на ову тему.

Да ли је испољавање тоталитарне тежње државне власти довољно јак мотив за спонтану реакцију друштва? Природно би било да јесте – ако је испољавање ове тежње погубно за друштво. Међутим, није довољно јак мотив судећи по томе што грађани Црне Горе годинама мирно посматрају шта им ради тоталитарна власт (изузетак су биле присталице ДФ-а прије три године). Зашто?

Прва хипотеза: можда је друштво ипак стадо а слобода само фикција, продукт чисте шпекулације.

Друга хипотеза: можда је државна власт (непрекидним испољавањем своје тоталитарне аспирације), већ навикла друштво на тако нешто; грађани су отупјели на њу, штавише поимају је нормалном; јер, и најненормалније стање након трајног понављања постаје нормално, опажа се таквим. Можда је тоталитарна владавина дугогодишњим здушним његовањем ропства успјела затријети идеју Слободе.

Трећа хипотеза: можда се слаба осјетљивост друштва на притисак тоталитарне власти  дугује мајсторској мимикрији, мајсторском прерушавању исте власти. Данас су медији фантастично олакшали масовне мистификације и манипулације, посредством њих, оно што се замијеси у државним агитпроп радионицама, кваси се у десетинама хиљада мозгова који су изложени радијацији Пинк телевизије и осталих медијских испостава црногорске власти.

Која је од ових хипотеза најтачнија? Тешко је рећи, али у црногорском случају један закључак се сасвим поуздано може извући: вишестраначка демократија која је многа друштва успјела да заштити од тоталитарне страсти државе, овдје је редукована де факто на владавину владајуће партије, још уже, на неограничену власт првог човјека те партије, без обзира на којој се функцији налазио, макар био само предсједник Кошаркашког савеза. Он доноси све крупне одлуке, а Влада и Скупштина су само обичне трансмисије неопозиве и суверене воље свемоћног шефа.

Скупштина је и формално и фактички гурнута на споредни колосјек: формално – њој је ускраћено право да креира спољну и унутрашњу политику своје државе; фактички – све што смисли свемоћни Вођа, посланици владајуће партије немушто и аутоматски изгласавају, без поговора, а можда и без гриже савјести.

Поданички однос према врху партије – доведен је до апсурда. Када би политика марила за етику, онда би код нас занимање народни посланик било испод људског достојанства. Него, такав је однос, у постојећој уставно-правној констелацији, сасвим природан: посланике именује врх партије, народ бира партије. Посланици су непосредно одговорни врху партије а не народу – они су фактички партијски посланици, нијесу народни.

Демократија (власт народа) је данас сведена на гласање, једанпут у четири године. А ту тек наступа државно насиље а Слободе нема ни у траговима. Сиромашни се „купују“ социјалним давањима, отписивањем комуналних рачуна, привременим запошљавањем; богати (бизнисмени) се уцењују разним пријетњама, провјером пословних књига и слично, а већина њих се плаши јер је до богатства дошла на нерегуларан начин. Када се овим скупинама дода најбројнија група – оних који су на државним јаслама (полиција, војска, просвета, здравство, култура, администрација), а којима се пријети да ће постати „технолошки вишак“ ако не гласају неку од владајућих партија, онда је већина грађана у непосредној зависности од државне власти.

Има ли у таким условима простора за људска права, слободу, лично достојанство, за контролу државне власти? Нема, упркос великим начелима и свечаним прокламацијама и декларацијама.

Црногорска државност постаје сама себи сврха; држава постаје важнија од друштва; грађанин је последња рупа на свирали, сјете га се само уочи избора, иако је Он по Уставу носилац суверенитета; све је подређено државним институцијама. Држава штити само интерес свог владајућег слоја, а не интерес и својину својих поданика.

Систематска узурпација државног и друштвеног, врши се према искључиво партијским и квази-безбједоносним критеријумима. Умјесто слободне конкуренције и квалитетне селекције, преовладава монополистички непотизам и негативна (партијска) селекција.

Само формално постоји подјела власти, док је у пракси све под контролом једне чврсте руке. Кад Влада предложи неки закон (као што је то скоро био случај са прелогом измјена закона о државним симболима), цјелокупна јавност то прихвата као свршену ствар, иако је само Скупштина законодавно тијело (задужено за доношење закона). Представници извршне власти, чак и јавно, сугеришу судовима какве одлуке да доносе за поједине прекршаје и кривична дјела, па последично грађани плаћају огромна обештећења криво осуђенима, а суд у Стразбуру је претрпан жалбама црногорских грађана.

Оваква држава није у функцији друштва и општег (јавног) интереса, него дејствује на штету и једног и другог; државне институције су противне друштву и грађанину, противне саме себи јер подривају сопствене основе. Оваква држава не може бити ни грађанска ни национална, него само тоталитарна.

Љубиша Морачанин