Сама суштина победе лажи над истином је у онемогућавању да се обављена пропагандна операција открије и разобличи.

Да се одбрана, што брже, прогласи „нападом“ и последица – наводним „узроком“.

Као да постоје „свете краве“ нашег доба, преживари којима је допуштено да кажу шта год желе о ма коме и чему, без могућности ма чије реакције на њихове бруталне инсинуације и клевете.

Јер се те лажима изазване реакције – чак и када су објављене на приватном профилу једне од друштвених мрежа – проглашавају „недопустивим“, „агресивним“, „екстремистичким“… и, што је најгоре: „ПРЕТЕЋИМ“?!

Дакле, понеко може да свакодневно промовише говор мржње и да, истовремено, буде третиран као „критички интелектуалац“ и „борац за истину и слободу“ (примера овакве мржње према свему српском је безброј, и у Београду, као и у читавој регији), а они који немају одговарајућу дозволу – не смеју да користе неупоредиво блажи облик изражавања, нити да пробају да објасне јавности оно што их је потакло на иоле јачу реакцију.

Постоје ко зна како и одакле, медијски дозвољени циници и хладнокрвни клеветници (са одговарајућим „аусвајсом“), за разлику од апсолутно недозвољених аутора, чије само постојање (и то, замислите, ван затворских решетака) провоцира хистерију и ватрени гнев. И небројене жалбе свим могућим инстанцама и институцијама на најразличитијим нивоима!

Када вас уз то нападну за наводне „ратне злочине“ и повежу вас са људима с којима немате никакве везе (ни током деведесетих, ни икада после тога), то онда, по њима, није „говор мржње“, ни „цртање мете на (мом) челу“.

То је, изгледа, дозвољено, баш као и онај иницијални клеветнички напад на беспрекорног хуманитарца, великог и искреног пријатеља наше земље и српског народа. Човека најблажег карактера и најлепше душе у оном нашем (по многима „за све кривом“) делу Балкана.

Дакле, допуштено је:

  • оно под 1 (ничим изазвани новинарски напад на морални лик новопостављеног српског државног функционера) и
  • оно под 3 (напад из свих оружја на покушај указивања на овакву подлост, а у мојој реакцији на клевете изнесене у загребачком недељнику).

Али, зато није дозвољено:

  • оно под 2, оно између првог и трећег чина (поменути покушај моје личне, на сопственом фб профилу изнете, одбране достојанства неког кога поштујем можда и највише од свих наших савременика).

Па се тако одједном нађох између новинарског чекића и уредничког наковња, са ненормално и нетачно интерпретираним речима мојих коментара. Све то уз захтев главног уредника гласила у коме је изашао текст (којим је, да подсетим, све почело) – да хрватска држава полицијски и судски истражи то моје наводно „злодело“. И обави све потребне мере.

Што, одмах затим, даље умножава и промиџбено хипертрофира, еснафско удружење хрватских новинара, у вапајима европској јавности да се на све начине угаси и разапне тај глас истине којим сам се усудио да проговорим.

Ја, по свима њима: најобичнији „шовиниста“ и „десничар опште праксе“, без ичег људског и цивилизованог у себи. Неко као створен за медијски прогон. И пренебрегавање праве истине о свему о чему се ту заиста ради.

Лажи којим се описује мој живот и биографија су притом неописиве и толико бројне да је, практично, свака реченица потпуна бесмислица без икакве везе са мном (сем именом и презименом).

Те рафалне клевете у којима се оптужујем за невероватне и сулуде ствари би у свакој нормалној ситуацији и објективном контексту биле одбачене као недопустиве и злонамерне.

Све уз невероватну тврдњу да сам чак и „њушкао“ по фотографијама (са друштвених мрежа) оне новинарке која је извршила медијски линч над Арно Гујоном. Што је још једна од безбројних неистина у овом модернизованом, с мржњом исконструисаном и идеологизованом „Јазавцем пред судом“.

Ја сам писао на свом личном фејсбук профилу, а оно што сам критиковао је, за разлику од тога, објављено у јавном гласилу, баш као и следећа клеветничка реакција – овог пута усмерена на мене, не више на Гујона – од стране главног уредника тог истог гласила (које излази и у папирном и у електронском издању).

Ово је сажета хронологија читаве „афере“, у којој се пренебрегава јавно изнесена оптужба новинарке којој не желим ни да поменем име – да господин Гујон не иде на Косово и Метохију због љубави према српском народу, већ због тобоже „расистичких“ и „исламофобних“ мотива. Да би се, тобоже, упропастио дијалог и помирење Албанаца и Срба и, притом, што више наштетило („већински исламском“) албанском народу!

Да човек не поверује какав се закључак ту износи, без икаквог аргумента и повода. Као каменовање или бацање стрела и блата на унапред означену жртву.

И то се сматра „новинарством“ и „објективним, коментаром“?! Нечим што не сме да се, са логичном индигнацијом, пропрати и коментарише, у мојој личној и, подразумева се, емотивној (јер спонтаној) ЗАПРЕПАШТЕНОЈ реакцији?! Чуђењу што се овако мисли и пише на таквом медијском месту (које има директну везу са положајем управо оклеветаног српског државног секретара, директора Директоријата задуженог – и ЗА ПРАВА И ПОДРШКУ СРБИМА У РЕГИОНУ?!!!

И све то у режији и од стране најважнијег гласила Срба у хрватском делу региона (и, покровитељски иза њега, најважније „српске организације“ у Хрватској)!

Која ту „логика“ постоји, осим унапред припремљене и злонамерне?

Тако то изгледа у орвелијанском „наопачке-свету“ са двоструким стандардима и идејом да је „напад најбоља одбрана (од претходно изнесених лажи)“.

Ако је то начин да се група професионалних Срба умили у земљи и друштву у коме живе, нека буде.

Не очекујем ја од сваког свог сународника да буде јунак и родољуб, и, не мање, окренут ка истини.

Нисам толико млад, ни наиван.

Али је овде покренуто неколико важних тема у српско-српским односима, које су изазвале даље реакције, које са мном немају никакве везе. Већ са текстом који ће остати записан у историји бешчашћа не само овог локалног & регионалног, већ и много ширег, светског оквира.

Не зато што то ја предвиђам, већ због оног што је у том пропагандном (да ли и нарученом, не знамо) тексту написано и закључено.

Сигурно не због мене и мог премијерног учешћа у читавом низу сасвим сличних реакција. Од којих је можда било и стварно увредљивих, што са мном нема никакве везе.

Текстови писани из лоше и нефер намере имају такву судбину, колико год се неко трудио да целу ствар замаже и прикаже у неком другом светлу. Служећи се, лукаво, тиме што сам, по повратку из САД, био добровољац у нашем отаџбинском рату (где ми је погинуо и рођени стриц, као и многи блиски пријатељи).

Па се из тога извлачи јефтина, стереотипна оптужба „за ратне злочине“ (за које нисам био ни оптужен, чак ни сведок, ни на ком суду, осим преко медијски преношених и изрицаних лажи, попут ове најновије).

Време Штрајхера, Штедимлије и њима сличних „новинара“ и „уредника“ је, надали смо се, заувек прошло. И оне „гвоздене Европе“ у којима њени преки судови не подразумевају право и и глас оптуженог – а не само пристрасне оптужбе и исто таквих тужилаца.

Постоји један стари неми филм браће Лимијер, под (уз ову прилику савршеним) насловом:

„Поливени поливач“.

Толико о томе. И свему оном „иза тога“.

Драгослав Бокан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here