Већ пуних стотину година, ако не и више, присуствујемо убијању наших обичаја и успостављању нових, директно увезених са ”жућкастог” Запада и црвеног Истока, безрезервно прихваћених у нашој прћији од квази-урбане чаршије.

Па смо тако добили Први мај, Осми март, Дан заљубљених, 29. новембар, ”Хелоувин”, Дан младости, па 22. децембар, 1. април, ”Параду… хм…поноса”, деветомајски Дан победе, те читаву силесију оних светских ”Дана посвећених…(мачкама, шумама, планети Земљи, дијабетесу, лешинарима, науци, рационалној употреби антибиотика, креативности & стваралаштву…)” и тако редом.

Уместо некадашњег календара испуњеног националним и верским, заветним и отаџбинским празницима – дубоко укорењеним у наше Предање и нашу историјску и надисторијску судбину: од Божића и Сретења до Васкрса и Видовдана – добили смо инфантилни и идеологизовани низ политички коректних квази-прослава у којима нема ничег од оног што једино, у ствари, има везе са нама и нашим вишевековним путовањем у будућност и вечност.

Црвене пионирске мараме, ”заклетве Титу”, часови марксизма, природе & друштва, одбране & заштите, дарвинистичких халуцинација и фројдистичких фатаморгана, свих могућих бесмислица из овдашње ”Куће страве” комбиноване са фамозном дугом из ”Чаробњака из Оза”, лудим Кроулијем, удворичком ”Филозофијом паланке”, шездесетосмашким паролама, мултипрактик-Коељом, ”Пинкијем (који је видео Тита)” и Сартром, помодним трендовима и серијама, ”Ји Ђингом” и лајф-коуч класицима, другосрбијанцима и езотеријом за домаћице, таротом и нумеролошким муцавим срицањем и ”рачунањем” датума рођења, свим тим плимама и осекама узастопних одушевљавања и разочаравања нашег јавног мнења – све су то симболични ”знаци времена” и генерацијске ознаке покрај пута, којим већ пун век ћопамо, клецамо и котрљамо се (од када смо скренули са наше заветне, боготражитељски одређене, светосавске стазе).

Било како било, повремено долази до ресетовања и рециклирања одређених датума из ове ”новокомпоноване” хрпе временом ислужених празника. Па су тако нестајали Дани Војске и Републике, Титов рођендански слет и војне параде на Булевару, пионирске мараме су избледеле и отишле у магацин сећања на недопустиву идеолошку злоупотребу школараца, а луксузна сабрана дела давно смењених руководилаца се продају као стари папир.

Тако је, осетили смо сви, дошло време и за спуштање на земљу све оне еуфорије поводом ”новогодишњих празника”. Настали у сврху потискивања традиционалног празновања Божића (са све мрсним јуришем на последње дане божићног поста), ови дани – 31. децембар и 1. јануар – почели су нагло да губе своју ранију привлачност и значај у нашим животима.

Не само да више апсолутно нико (сем сасвим мале деце) не верује да ће ”у следећој години бити много боље”, већ се издувао и онај сентиментални ентузијазам којим се баш током та два гранична (ново)годишња дана на лице стављао обавезни осмех и онда кретало са колективном еуфоријом.

Привремена и лажна решења, празници без суштинског садржаја и све оно на брзину склепано за прагматичну употребу нагло и незаустављиво губе своју магичну привлачност.

Хипнотичка моћ ритуалног испраћања старе године у прошлост престала је да опчињава милионе дојучерашњих верника овог у сваком случају централног новопаганског обичаја.

Са свих страна наметана глобална цивилизација јединствених (”унисекс”) обичаја се опет распала на милион неуклопивих фрагмената.

Чак и обредни ватромет ”тачно у поноћ” губи своју некадашњу снагу. А смрзнути од зиме, усамљени несрећници, стиснути у гомилу свуд по лавиринту централних улица и тргова великих градова, почињу да цвокоћу и нагло губе свој пословични ентузијазам пингвинског тетурања и неуморног скакања у месту док око њих дречи од града изнајмљена ”музика за плес”.

Сат је откуцао поноћ и Пепељугина кочија се поново претвара у бундеву, њени балска хаљина у сиротињске рите, а свечано обучени пратиоци у сиве мишеве.

И све то није ништа страшно, а камоли лоше.

Укидањем лажних, отвара се простор за оне праве празнике. Оне са историјом, садржајем и суштином.

Тако да сада са много више радосног ишчекивања очекујемо наш православни Божић, вративши се у сопствени празнични календар.
Уместо два, опет ћемо имати ”само” један божићни & новогодишњи (а не: новогодишњи & божићни) комплет. И оно: ”више” није увек и ”боље”. Посебно када је реч о басмисленом удвајању и обичном фалсификату једног јединог оригинала.

Ионако смо имали сувише тих мулти-култи, лажно-универзалних, латинично-ћириличних, хермафродитских уравниловки и братство-јединствених празника за сваку прилику и све-вере-и-нације-од-реда.
Време је да се вратимо на свој давно напуштени светосавски пут и опет ступимо сопственим кораком у ону јединствену мисију српског народа у историји и вечности.

А први корак ка томе је и одбацивање свега неатентичног и сувишног у ропотарницу историје. Да би онда, у тако раскрченом простору, пронашли трагове за повратак на давно изгубљене, завичајне и отаџбинске стазе.

И зато вам нећу пожелети ”Срећну нову годину!”, јер она наилази, као и (од)увек – непуну недељу дана након Божића.

Тек када прославимо Христово рођење, треба да кренемо и са припремом рођења нове календарске године, онда када су је славили и наши преци (пре духовног пораза из 1918-те и читаве југословенске катастрофе).

Истог тренутка ће се многе ствари наизглед саме од себе променити, а наши животи невидљиво преобразити. А молитвене свеће воштанице ће, у тишини призивања Божије подршке, достојно заменити испразну буку ватромета којим се пркоси Богу и изазива његово стрпљење.
Уместо да, зомбирани и избезумљени, бацамо петарде Богу пред нос, ваља нам да се вратимо несвакидашњој лепоти наше традиционалне прославе божићно-новогодишњих празника.

Ваљда смо се, после свега, научили памети, коначно уозбиљили, христијанизовали и посрбили.

Драгослав Бокан

loading...