Дана 21. октобра 1941. године, од седам ујутру до 14 часова 21, у Kрагујевцу догодио се један од најкрвавијих злочина које наш народ памти – масакр неколико хиљада ђака, професора, Јевреја, комуниста, обичних грађана у Шумарицама.

Због 10 убијених и 26 рањених немачких војника, након сукоба са партизанима и четницима на пола пута између Бара и Љуљака, немачки командант Франц Беме 10. октобра је издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет.

Шта је било са одговорнима за стрељања?

Стрељањем у Kрагујевцу руководио је више него ревносно мајор Паул Kениг, из 717. дивизије, командант И/724. пука, човек који је надмашио у суровости и одредбу чудовшне наредбе генерала Франца Бемеа “100 за једног“. И према овој наредби, за губитке које имали, Немци су требали да стрељају 2300 људи. Међутим, мајор Kениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2854 мушкарца и жене, од којих је 2794 стрељано, а 62. преживело.Он је преживео рат, а шездесетих година је истрага против њега обустављена. И онда му се губи траг.

Паул Хофман који је командовао том злогласном 717. дивизијом, био је три године у заробљеништву и умро је 1979. у дубокој старости. Валтер Хингофер, који је такође те јесени командовао двема дивизијама у Србији, умро је 1951. у Бечу.

Јохан Фортнер, командант 718 дивизије је ухапшен и испоручен Југославији. У Београду је осуђен на смрт и обешен 26. фебруара 1947. Харалд Турнер је такође испоручен Југославији и исте године обешен.

Франц Беме је ухапшен и пребачен у Нирнберг. Kада је постало извесно да ће бити испоручен Југославији, маја 1947 извршава самоубиство, бацајући се са четвртог спрата у истражном затвору.

Leave a Reply