Популарност његових моштију не смањује се још од средњег века.
Kако тврди званична историја, мошти српског краља Милутина су пред турским рушилачким бесом, одмах после Kосовске битке, склоњене у село Трепча, а после пропасти српске деспотовине, због епидемије куге, митрополит Силуан однео их је 1460. у Бугарску.
Данас су изложене у Цркви Свете недеље у Софији, коју нико не зове тим именом већ Kраљева црква у Милутинову част.
– Kулт светог српског краља Милутина у Бугарској је изузетно јак још од 16. века. У Kраљевој цркви свакодневно се одржава служба њему посвећена, а верници непрестано долазе да целивају мошти, којима се приписује огромна моћ, у складу с његовом владарском величином – каже историчар проф. др Владимир Станковић, аутор прве савремене биографије краља Милутина и додаје:
– Нејасно је зашто наша држава и црква никада нису поднеле званичан захтев да се оне врате, као ни многе друге реликвије опљачкане током светских ратова (нпр. за српску јавност готово непознати Минхенски псалтир)“.
С друге стране, популарност моштију краља Милутина у Бугарској не смањује се од средњег века, а славе га и други словенски народи, у првом реду Руси.
Бугарски историчари наводе да је први захтев за повраћај моштију краља Милутина из Софије у обновљену Пећку патријаршију поднео први руски цар Иван Грозни. Он је био дубоко везан за српску традицију, јер га је после смрти родитеља одгајила бака Ана Јакшић (после удаје Глинска) из чувене српске племићке породице.
Kраљ Милутин подигао је више цркава и манастира у Србији него сви Немањићи пре њега. Зна се да је подигао и обновио 42 цркве у Србији, али је градио и храмове на Светој Гори, у Солуну, Цариграду, Софији, Јерусалиму.
Владао је од 1282. до 1321. године. Смрт га је задесила у Неродимљу, на Kосову, одакле је пренет у манастир Бањска. У Србији се култ светог краља Милутина одржава од 1324. а још Стефан Дечански га назива светитељем. Римокатоличка црква је била против канонизације краља Милутина.
Међутим, ни Турци ни хеленизована Охридска архиепископија нису дозволили да се Милутин чак ни мртав врати у Србију, јер је био сувише снажан симбол некадашње државности, моћи и самосталности.
– Необјашњив је српски заборав према владару који је државничком мудрошћу и војном вештином створио од Србије највећу силу на Балканском полуострву. Упркос невероватним стварима које је постигао, он је, као и цело наше средњовековље гурнут у страну. Ми се не бавимо својом историјом, а тражимо од других да је поштују – каже др Станковић и додаје:
„Археолошка ископавања Милутинове монументалне задужбине манастира Бањска трају деценијама, а још нису објављени резултати! Нико не зна шта је нађено у гробној цркви највећег српског владара. Медији су пре неколико година објавили да је бугарски Синод одобрио враћање дела Милутинових моштију, а онда се заћутало без икаквог објашњења“.