Завршни акорд косовске кризе одјекнуо је 12. јуна 1999. године. Усиљени марш руских падобранаца из Босне и Херцеговине на приштински аеродром Слатина са данашње тачке гледишта изгледа значајно као и легендарни заокрет авиона Јевгенија Примакова изнад Атлантског океана.

9. јуна 1999. године у Куманову је потписан војно-технички споразум између Војске Југославије и НАТО блока, који је означио крај бомбардовања земље. Следећег дана усвојена је Резолуција Савета безбедности УН бр. 1244, којом Косово остаје саставни део Србије.

Усаглашавање акционог плана између представника Русије, САД-а и НАТО-а довела је до компликованих преговора о присуству међународних снага у региону, а Русији су предложени отворено понижавајући услови. Прво су Американци „дозволили“ Русима један батаљон у америчком сектору, а затим су се договорили за два батаљона у мобилној резерви снага КФОР-а под командом британског генерала Мајка Џексона.

Проблем је прешао на ниво међународног престижа. Донета је одлука да се изведе независна акција: руководство Министарства одбране и Министарства спољних послова, уз сагласност председника Бориса Јељцина, одлучило је да заузме аеродром Слатина. Међутим, то није било лако: специјални изасланик руског председника за југословенску кризу Виктор Черномирдин и шеф Генералштаба генерал Анатолиј Квашњин су били против било каквих акција које могу довести до конфонтације са САД и НАТО-ом. Зато се план заузимања аеродрома правио готово у тајности.

Сам председник Јељцин је оставио следећа сећања на овај догађај: „Дуго сам сумњао. <…> Па ипак, у атмосфери потпуног неприхватања нашег става од стране јавног мњења, одлучио сам да Русија мора да направи завршни гест. Чак и ако он нема никакав војни значај. <…> Победили смо у главном — Русија није дозволила да изгуби моралну битку“.

Задатак је извршио батаљон ваздушно-десантне војске руске бригаде у саставу мировних снага дивизије „Север“ на територији Босне и Херцеговине. Руска војска је имала задатак да пређе две границе и изведе марш од преко 600 км од Угљевика (БиХ) до Приштине. Колона се састојала од 15 оклопних транспортера и 35 камиона са војницима.

Треба рећи да су руски војни стратези на духовит начин решили проблем напуштања места сталне дислокације – команда „Север“ је званично обавештена да батаљон излази из гарнизона.

„Таква пракса је постојала већ дуже време: наши официри су стално били у штабу дивизије и обавештавали су га сваки пут када је нека јединица руске бригаде ишла на чишћење територије од мина, у патролу или извршавање било ког задатка. Пошто је информисање о таквим изласцима постало, понављам, рутина, следећи излазак није смео да изазове никакву сумњу“, присећа се један од аутора плана усиљеног марша, генерал-пуковник Леонид Ивашов, који је у периоду 1996 – 2001 био на челу Главне управе међународне војне сарадње Министарства одбране Русије.

Следећи проблем је био да руска страна технички није могла да пређе косовску границу пре НАТО-а, а да не прекрши споразуме постигнуте у формату Групе осам. Зато су Руси пратили сваки корак НАТО контингента и чим је он прешао границу Македоније са Косовом, руководиоцу операције генералу Виктору Заварзину је дата команда „Напред“!

У тренутку преласка границе у штабу НАТО-а су већ знали да су Руси започели операцију и притисак на Москву се нагло повећао.

„Америчка делегација на челу са Талботом била је на путу за Вашингтон, када је током лета над Европом стигла команда да се врате у Москву <…>. Министар спољних послова Игор Иванов довео је касно увече цео тим Строба Талбота у Министарство одбране. Талбот се представио као специјални представник председника Сједињених Држава и захтевао (управо тако!) да преговоре са њим воде министар спољних послова, министар одбране, начелник Генералштаба и други високи војни званичници <…>. У ствари преговора није било. Бацајући поглед на сат гост са оне стране океана одуговлачио је време празним разговорима.

Питања Игора Иванова и Игора Сергејева (министра одбране Руске Федерације) о увођењу НАТО снага на Косово Талбот је преусмеравао на војна лица. Генерал Фоглсонг се или правио или се стварно јављао у Пентагон и изјавио је да ће војска ући тек кроз 24 сата. Али наше обавештајне службе и српски извори су нам јављали о сваком кораку НАТО снага, ми смо видели да се они крећу, а чим се машина покренула, не може се зауставити.

Постало је очигледно да се време узалуд троши. Предложио сам да се министри и начелника Генералштаба баве својим пословима, а ми ћемо бити „преговарачи“, ако немају ништа против. Талбот је категорички био против посебних преговора између војних лица. И заиста, он је желео да спречи да прва лица Министарства одбране и Министарства спољних послова испуњавају своје дужности“, присећа се Леонид Ивашов.

Напетост су те ноћи подизали не само страни дипломати, већ и поступци руских званичника. По речима Леонида Ивашова, начелник Генералштаба Анатолиј Квашњин је двапут покушао да заустави кретање руске колоне, тако да је Виктор Заварзин лично морао да преузме одговорност за извршење тог задатка.

Док је CNN уживо извештавао о уласку Руса у Приштину, а Строб Талбот тражио од руског министра спољних послова објашњење, батаљон је стигао до Слатине и постави одбрану око целог аеродрома.

Задатак је био извршен, остало је само да се спречи оно чега су се највише плашили у Москви — директан војни сукоб с британском бригадом НАТО-а која је хитно доспела на аеродром.

„Ситуацију је смирио позив В. М. Заварзина. Рапортовао је да Британци траже да преговарају са њим. Ја сам пренео Игору Сергејеву, добио сагласност и поставио задатак Заварзину: преговарај, али на својој територији, не сме бити више од пет-шест Енглеза да бисмо спречили било какву провокацију.

Време пролази, В. М. Заварзин се не јавља. На крају каже:

— Британци су нормални момци. Нема политике: говоримо о начину организовања безбедносних мера, о сарадњи итд.

Затим је додатно известио да су командант бригаде и петорица његових виших официра тражили дозволу да преноће на аеродрому. Руси се још нису организовали како треба, а о руском гостопримству је надалеко познато. Шта им је чинити?

Мени је од тог разговора одмах постало лакше. Пренео сам то Игору Дмитријевичу Сергејеву. Он је дозволио да приме госте, посаветовао да их нахране и предложе им чашицу вотке, али не више од тога. Тако да је прву ноћ нове косовске драме команда енглеске бригаде провела у нашем штабу.

Већ ујутро Д. Фоглсонг је покушао да успостави контакт са В. М. Заварзиним. Односно, постало је јасно да се НАТО војска помирила са заузимањем Слатине и почела да успоставља контакт на различитим нивоима. То је коначно смирило ситуацију у окружењу Игора Сергејева и почели смо да припремамо извештај за Бориса Јељцина.

Описали смо ситуацију пре увођења нашег батаљона и после, указали на покушај С. Талбота да нас превари у вези времена уласка НАТО трупа, да нам одвуче пажњу преговорима и омогући да НАТО први заузме важан стратешки пункт Косова – аеродром Слатина“, сећа се Леонид Ивашов.

Врховни командант је био задовољан исходом операције. Након извештаја министра одбране, Борис Јељцин је рекао: „Коначно сам им ударио чвргу…». Из публике је одмах неко рекао: „Ви им, Борисе Николајевичу, нисте ударили чвргу, ви сте их ударили песницом у лице“. Сутрадан је потписао указ о додели Виктору Заварзину чина генерала-пуковника.

Успех операције је на Западу изазвао конфузију, а њена противречност је донекле збунила све. Тако је америчка државна секретарка Медлин Олбрајт у својим мемоарима писала: „За само један дан смо се од прославе победе вратили на понављање хладног рата. Бринуло ме и то што Иванов сам није знао шта се дешава у његовој влади. Очигледно је постојала нека врста неслагања између цивилних и војних власти, мада нико није могао бити сигуран шта је Јељцин наредио“.

Британски лист The Times је написао: „Руси су показали енергичност и храброст <…> Освојили су не само Приштину, већ и тајно дивљење многих НАТО официра.“

The Irish Times је писао: „След догађаја нас тера да говоримо о успеху Руса. <…> Дечје свађе НАТО савезника о томе чији ће војници први ући на Косово дали су Русима шансу, и Руси су је искористили“.

У складу са резолуцијом Савета безбедности бр. 1244, на Косову је распоређена мултинационална група од 46,5 хиљада војника и официра, у коју су биле укључене јединице из 22 земље света, укључујући Русију. Њен контингент бројао је више од 3,5 хиљаде људи и састојао се од четири тактичке групе. Руске мировне трупе су упозоравале на провокације албанских милитаната, брзо ишле у одбрану православних цркава и помагале српском становништву до априла 2003. године. Из данашње перспективе, очигледно је да је марш на Слатину дао целом свету знак о потенцијалу руске војске, Русима дао повод да се поносе и послао снажну поруку српском народу.

Јулија Иванова

--

Leave a Reply