Почетком шездесетих година прошлог века југословенско социјалистичко друштво суочило се са ,,самачким проблемом“. Убрзана индустријализација земље довела је до наглог прилива становништва у градове. У Београд, главни и највећи град у држави, дошло је највише младих радника, углавном неожењених мушкараца или неудатих жена. Београдска власт морала је да реши како да све већем броју оних који су свакодневно долазили у престоницу трбухом за крухом обезбеди да организовано добију смештај у Београду преко предузећа у коме су нашли посао. У то време предузећа су формирала такозване ,,ранг листе” за доделу станова који су прављени тако што су по налогу државе улагали део зараде у изградњу станова које су после расподељивали својим радницима. Успешније фирме зидале су нове зграде, док су оне мање успешне подизале ,,привремене” бараке или чак усељавале раднике у старе градске станове који су национализацијом после Другог светског рата одузети од власника. Систем расподеле станова био је тако направљен да су предност на ранг листи одређивали тежина посла, године радног стажа и величина породице, односно, број деце запосленог. За младе раднике који су се тек запослили, углавном неожењене или неудате, шансе да изађу из подстанарског статуса су биле веома мале. Тако се појавио ,,самачки проблем”, како га је назвала тадашња штампа.

Решење за овај проблем понудили су политички органи, Градски комитет Народне омладине Београда и Градски фонд за стамбену изградњу. Они су 1961. године одлучили да крену у прикупљање средстава за изградњу – самачких станова. Већ наредне године почело се са радовима на прве три локације – Новом Београду, Карабурми и Раковици, које су имале по нешто мање од 100 соба. Куле су се градиле у индустријским деловима Београда да би их користили запослени из оближњих фабрика како би се уштедео новац за превоз радника. Зграде су подизане из заједничке касе ,,Градског стамбеног”, а потом би предузећа конкурисала за места. Сви који су испуњавали услове добијали су одређен број кревета које су фирме затим интерно делиле својим запосленима. Предузећа су захтев могла да поднесу тек када би прикупила половину новца за подизање једног солитера. Приликом изградње на сваки динар који уложи Градски фонд за стамбену изградњу фирме су давале још један динар. На тај начин прикупио би се новац, сматрали су они, не само за три него за много више самачких кула, што се касније и обистинило. За самачки солитер у Раковици, чија је изградња вредела 200 милиона динара, а за чију изградњу је било заинтересовано седам предузећа, уплатило је Фонду износ од 100 милиона. Истог дана када би уплатили у заједничку касу тај новац, заузврат би добили још толико на име кредита на 30 година. Предузећа су имала само обавезу да пронађу ко ће их заступати у улози инвеститора и завршавати све техничке послове око изградње.

План је био да сав новац од станарине коју би плаћали самци иде предузећима, а само један мали део за одржавање зграде, док би се део издвајао и за отплату дуга саме фирме Градском фонду. Градски комитет Народне омладине је за изградњу користио пројекат шестоугаоне зграде архитеката Предрага Ристића и Јовице Андрејевића. По њиховој идеји број спратова није био унапред одређен и зграда је могла да иде у висину све док се има новца. На сваком спрату било је по шест гарсоњера које би имале предсобље, собу, купатило, терасу и уградни плакар. По квадратури све су биле једнаке и у сваку су могла да се сместе по три кревета. Са степеништа се улазило у антре које је плишаном завесом било одвојено од собе. Са леве стране од антреа је био плакар, а са десне купатило. Водило се рачуна да свака соба има у току дана довољно светла. У приземљу објекта били су ресторани за друштвену исхрану и опште потребе станара. Површина сваке гарсоњере била је 17 квадратних метара и њена изградња коштала је 1.220.000 динара. Планирано је да свака кула има бар по 11 спратова, па би тако цена била око 110 милиона динара. Занимљиво је да се сматрало да век трајања овакве зграде може да буде 100 година, па је на основу тога одређена и кирија од 2.000 динара. Успех овог модела изненадио је чак и оне који су га осмислили, па је брзо никло чак двадесетак оваквих хотела које су градили из својих средстава предузећа Трудбеник, Беко, Обућа Београд, Југословенска железница… Да је изградња самачких хотела у Београду била добар потез, сведочили су каснији примери истих таквих зграда у Загребу, Ваљеву и неким другим местима. ,,Пројекат приликом изградње није био најважнији”, тврдили су у Градском комитету, ,,већ добра воља предузећа да улажу новац у будућност младих радника”. Постојале су две врсте ових објеката, прве су градили гиганти за своје раднике и имали су власништво над њима, а други су подизани на иницијативу синдиката и омладине. Лежајеве су у другима добијала слабија предузећа, која нису била у могућности да деле станове својим радницима. Према плану у овим самачким становима имали су право да живе раднице и радници до 35 година старости , који су долазили у Београд да раде, али би губили право на смештај приликом женидбе или удаје, а онда би на њихово место долазио неко други. Како предузећа нису имала довољно станова за све раднике, директори фирми почели су да дозвољавају да у овим становима живе и брачни партнери корисника. Тако се догодило да су неки довели брачне партнере, па тако данас у неким собама живе људи који су већ и унуке добили.

Економска транзиција земље из социјализма у капитализам довела је до тога да су самачки хотели који су били власништво предузећа делили њихову судбину. Нека предузећа су успешно приватизована, а нека су отишла у стечај, па су заједно са њима отишли „на добош” и хотели за самце. Неки хотели су задржали претходну намену и наставили да раде као самачки хотели за запослене самце. Распад Југославије и грађански рат који је уследио довео је до прилива великог броја избеглица од којих су неки смештај и нови живот нашли баш у двадесетак квадрата неког београдског самачког хотела. Ти хотели су данас сведочанство прошлог времена и модела како се тадашње друштво бавило младима али и место где данас живе људи који немају где да иду. Зато ће друштво тек морати да се бави праведним решавањем овог проблема.

Аутор: Горан Весић

Оставите Коментар