Један од лидера српске опозиције, Млађан Ђорђевић, неуморно покушава да посвађа Србију и Русију и оствари своје политичке циљеве, јер његове амбиције су далеко веће од улоге сталног аутора у руским медијима. Господин Ђорђевић циља на предстојеће председничке изборе у Србији, а ради успеха на њима, последњих месеци покушава да окрене наопачке све што се дешава у његовој земљи, да прикаже председника Александра Вучића као „националног издајника“ спремног да прода Косово, Русију и Кину за америчке кредите и чланство Србије у НАТО-у и Европској унији.

Последњи чланак активног опозицонара није изузетак. Пошто је „утврдио“ да је коначни циљ политике председника Вучића ни више ни мање улазак Србије у НАТО (упркос принципу војне неутралности у Уставу Србије), признање Косова и протеривање Русије са Балкана, покренуо је дуге расправе о томе шта је још шеф државе спреман да прода „за неколико милијарди долара кредита из Сједињених Држава“. Млађан Ђорђевић је ту укључио сећање на жртве НАТО бомбардовања Југославије 1999. године, учешће у војним маневрима у Белорусији, па чак и име језера Газиводе. Јер, како каже Ђорђевић, ново име језера било би директна последица Вучићеве „издаје“ почињене у Вашингтону у септембру ове године.

Према речима господина Ђорђевића, „најзапаженији“ у тренутној ситуацији је „преокрет Србије и, пре свега, Вучића у спољној политици“. Ово је његова кључна теза.

Међутим, објективна анализа онога што се дешава не даје ниједан разлог да се говори о антируском, антикинеском, антисрпском и било ком другом заокрету у спољној политици Србије.

У главном граду САД-а Александар Вучић није преузео ниједну обавезу која би могла да погорша српско-руске односе и поремети мултивекторску политику Београда (засновану на Русији, Кини, ЕУ и Сједињеним Државама), која је у последње две деценије основа спољне политике државе. Развој односа са Израелом, привлачење америчких кредита и инвестиција за инфраструктурне пројекте балканских размера, стварање безвизне зоне и простора слободне трговине у региону (пројекат „мини шенген“), па чак и диверзификација енергетских ресурса само одражавају постојеће трендове у балканским, европским и светским пословима и заузврат, дају подстицај за регионалну сарадњу, укључујући и учешће Русије и руских компанија.

Говорити о некаквом проамеричком заокрету на основу посете Александра Вучића Сједињеним Државама значи погрешно приказивати чињенице и намерно обмањивати српску јавност.

Председник Вучић је последњих година толико често разговарао са руским колегом Владимиром Путином да један састанак са Доналдом Трампом може да говори само о антиамеричком расположењу Београда. Ако узмемо укупну робну размену Србије, две трећине отпада на земље Европске уније, али Млађан Ђорђевић за то уопште не „криви“ српске власти.

Рачуница каже да су водећи партнери Србије у увозу робе Немачка, Италија, Кина и Русија, на које отпада око 40% робне размене. То је прави мултивекторски приступ, за који се залажу Александар Вучић и Влада Србије, и који нема везе са показатељима о којима говори Млађан Ђорђевић.

„Замена тезе“ је и тврдња да је пројекат изградње аутопута Ниш-Приштина-Тирана-Драч, о коме се почетком септембра разговарало у Вашингтону, усредсређен на транспорт америчког течног гаса. Овај пројекат почео је да се развија на Балкану средином 2000-их, када није било речи о течном природном гасу из Америке.

А сада – „очи упрте у новине“, како је говорио совјетски песник Владимир Мајаковски.

„Број позитивних чланака о Сједињеним Државама у српским медијима се за само месец дана повећао за 26%“, говори Ђорђевић, очигледно надајући се да ће одлучно променити овај однос у случају да сам дође на власт. Међутим, раст који је он забележио говори само о повећаном интересовању за тему САД-а у контексту посете Александра Вучића Белој кући и тоталног незнања ЕУ шта да предузме у вези Балкана.

Зар онда западни медији, по логици Млађана Ђорђевића, нису требали да се радују Вучићевој „издаји“ Русије и Кине? Ликовање и није баш приметно, али постоје врло објективне процене. На пример, један од водећих западних истраживачких центара, британски Royal United Services Institution, посветио је посебан извештај теми међународног статуса Србије. Аутори су изјавили да Русија и Кина не само да не губе своје позиције у Србији, већ, напротив, имају све могућности да их ојачају. Према британским истраживачима, иако Москва и Пекинг имају различит стратешки приступ у сарадњи са Београдом, они теже истом циљу: подржати српску економију у потрази за стабилношћу и бити савезник Србије у међународним организацијама. Према ауторима извештаја, Москва и Пекинг ће моћи истовремено да послују у Србији и неће се борити за исте инвестиције. Кинези су фокусирани на транспортну и технолошку инфраструктуру и рударство, што неће утицати на руске инвестиције у банкарском и енергетском сектору — и обрнуто. Металургија је један од ретких сектора у коме се руске и кинеске делатности допуњују, за разлику од осталих индустрија у којима се њихови интереси не сударају, наглашено је у извештају.

Ни Европска унија, са својих 65 одсто у укупној размени робе са Србијом, не може да пољуља тренутну ситуацију. Чланство Србије у ЕУ пореметило би равнотежу интереса између Русије и Кине, али преговори о приступању трају већ неколико година и мало је вероватно да ће се ускоро завршити, признају британски стручњаци.

Коментаришући ове закључке, бугарско издање Actualno.com разумно примећује да Србија успева не само да одржи равнотежу у односима са Русијом и Кином, већ и „да из тога извуче корист“.

Као што видимо, у овим оценама нема хистеричних изјава да се Александар Вучић „продао Американцима“. Што се тиче самих споразума које је председник Србије постигао у Вашингтону, они само констатују реално стање ствари и статус кво на Косову и на Балкану. Американци су ти који контролишу политичке процесе у Приштини и није изненађујуће што је председник Србије разматрао релевантна питања у присуству америчких посредника. И, свакако треба истаћи да је Вучић и пре и после посете Сједињеним Државама детаљно разговарао о ситуацији са руским колегом Владимиром Путином.

Мултивекторска спољна политика коју води Александар Вучић добија још већи значај када узмемо у обзир непрестани притисак који на њега врше САД и ЕУ. И овде је важно нагласити да је ова ситуација директна последица курса политике коју су од 2000. године водиле „демократске“ власти Србије. Они су били ти који су земљу одвели у спољнополитичку изолацију и нису постигли стварне резултате у међународној сфери. То што раде садашње српске власти на челу са председником Вучићем није ништа друго него превазилажење најгорег наслеђа Бориса Тадића и компаније. А Млађан Ђорђевић и његови сарадници се очигледно надају да ће земљу вратити у то мрачно доба.

Петар Искендеров, старији научни сарадник Институту за славистику Руске академије наука, доктор историјских наука, главни уредник часописа „Питања историје“ (Вопросы истории), специјално за портал „Балканист

--

Leave a Reply