Мирко Рашковић, који је својевремено иступио из Самосталне демократске српске странке -СДСС, током рата је за хрватску страну прикупљао податке о српској војсци о чему постоји званичан документ СОА.

Ово се наводи у документу СОА (Сигурносно-обавештајна агенција) који нема ознаке тајности, а који је потписао тадашњи директор агенције и актуелни председник ХДЗ-а Томислав Карамарко.

Овај документ, био је основ за Рашковићеву пензију хрватског ратног ветерана, пише Глас јавности.

Карамарко се својевремено бранио тврдњом да никада није потписао уверење о Рашковићевом ратном путу.

  • Овде није пресудно ко је шта потписао, већ да ли је неко у одсудном часу радио за Хрватску или против ње. Овде је реч о томе да неко обавештајну делатност у прошлости и храброст и лојалност једног човјека према хрватској држави јефтино користи у дневнополитичке сврхе – оценили су тада из ХДЗ-а.

Ко је био Мирко Рашковић

У Книну је Мирко Рашковић радио као помоћни машиновођа у Железници. Како је то било време кад је власт припадала радништву, Мирко је каријерно перфектно оплодио своју стартну позицију другог човека Локомотиве. Као члан Комунистичке партије доспео је у Сплит и онде био један од главних људи у Заједници општина. Дакле, да интерпретирамо, Мирко Рашковић је пре рата био један од главних политичара у Далмацији! Рат га је и затекао у Сплиту, али брзо одлази у Книн. Наводно је онде водио ратну касарну Стара стража. С Олујом одлази у Београд, но враћа се први, већ 1996. године. Поново се уселио у свој стари стан којем није фалила нити утичница са зида.

Током Олује са самог заповедног врха наложено да се тај стан посебно чува. Као његове ратне политичке везе данас се спомињу Бољковац и Јарњак.

Након рата Рашковић је сазрео у најважнијег и најмоћнијег Србина у Книну и околним селима. То се у јавности није тако перципирало, али је живот на терену био управо такав. Прво је оним Србима који су се одлучили вратити помагао у том реалном животу. Старији људи у околним селима су се први вратили, а касније су с повратком почели и неки кнински Срби. Мирко им помаже у остваривању права, а онда и око свакодневних животних потрепштина: набавци дрва, хране, лекова… Грађанима српске националности у том крају немогуће се запослити без Мирка Рашковића. Тамо се у јавној служби и јавним предузећима запошљава по националном кључу. Па тако, рецимо, од петеро запослених троје или четворо су Хрвати, а двоје или једно Срби. Ове прве је благословљавала Јосипа Римац, а ове друге Мирко Рашковић. Срби би походили Мирка Рашковића као племенског поглавицу или “дон падронеа” проминентног сицилијанског села.

Од самог хрватског републичког почетка, Мирко Рашковић је играо с ХДЗ-ом. Таква је тамошња политичка реалност јер прагматична политика за српску мањинску заједницу може се водити само уз странку на локалној градској и жупанијској власти. Из тог савеза је Рашковић црпео своју моћ.

И потом је по страначкој директиви свог СДСС-а Рашковић то морао раскинути и пристати на политички дил Милорада Пуповца са СДП-ом. Дил који је Пуповац склопио због прагматичности српске заједнице у Загребу. Како да Рашковић пристане на то? Путеви по селима му асфалтирају локална путарска предузећа, људе углавном запошљава по локалним јавним установама или подузећима, живот живе у том локалном контексту. Од државне власти ни Мирко Рашковић ни кнински Срби немају круха, а Милорада Пуповца у свом граду виде јако ретко.

Мирко Рашковић је довитљиви локални политичар. Махер комбинаторике и ситног веза. О тој политици се не учи на факултетима политичких наука нити се она као таква перципира на ХТВ-овом “Отвореном”. Кажу за њега да је на сваким изборима до сада точно знао с колико гласова барата.

--

Leave a Reply