Након што је опскурни “Јутјуб” канал “HelmCast” (бивши “Балкан инфо”) крајем јуна објавио интервју са наводним пуковником српске полиције Славком Никићем, чије су делове потом преузела гласила блиска режиму црногорског диктатора Мила Ђукановића, намеће се питање ко је уствари овај човек, који у континуитету оптужује српске власти за “издају” националних интереса на КиМ, а једног од лидера црногорске опозиције Андрију Мандића за директну сарадњу са Ђукановићем на плану креирања афере о наводном покушају државног удара у Црној Гори 2016. године, пише Глас јавности.

Иако Никић настоји да у српској јавности буде (пре)познат као аутор више књига у којима је покушао да документује страдања српског народа на КиМ, или као (наводни) добро позиционирани припадник српских полицијско-безбедносних структура у периоду турбулентних дешавања на КиМ током последње деценије прошлог века, стварна слика о њему је битно другачија. Наиме, ова слика приказује човека склоног лажима и претераном самохвалисању, у ранијем периоду укљученог у бројне криминалне активности, а сада озбиљно нарушеног психофизичког стања, који покушава да пажњу јавности привуче пласирањем делимично или потпуно измишљених, а у сваком случају сензационалистичких теза, наводи Глас јавности.

Ипак, кренимо редом: Никић је почетком осамдесетих година прошлог века, због кривичног дела силовања, од стране Окружног суда у Приштини био осуђен на 5 месеци затвора. Деведесетих година, док је још увек живео на КиМ, краће време је био запослен у извесној грађевинској фирми, из које је отпуштен због проневере, да би се након тога упустио у шверц и рекетирање, лажно се представљајући као утицајни припадник “специјалне јединице” Службе државне безбедности (СДБ), и хвалећи се да је упућен у “највеће тајне” СДБ. Иначе, Никић у овом погледу није правио разлике по националној основи, па је рекетирао како имућне Албанце, тако и своје сународнике.

Наредних година је средиште својих животних (а самим тим и криминалних) активности изместио у Зрењанин, где је од стране Општинског суда 1998. године због кривичног дела пореска утаја осуђен на казну затвора у трајању од 4 месеца, условно 2 године. Без обзира на то, све до повлачења српских полицијско-безбедносних снага са КиМ био је присутан и у јужној српској покрајини. С тим у вези, током НАТО агресије на СРЈ 1999. године боравио је у Приштини као припадник резервног састава Министарства унутрашњих послова (МУП) Србије. Иако је потенцирао своје наводно учешће у борбеним дејствима против албанских терориста, поуздани извори који су инсистирали на анонимности пренели су порталу Глас јавности да је заправо био део криминалне групе која је пресретала и пљачкала албанске цивиле који су покушавали да напусте територију КиМ и пређу у Црну Гору преко граничног прелаза “Мехов крш” (сада “Шпиљани”), али и то да је био у блиским везама са појединим криминалцима албанске националности.

Када је реч о његовим активностима на подручју Зрењанина, и у овом граду је наставио да се бави рекетирањем, а међу његовим жртвама је био и Петар Рапајић звани Баћа, некадашњи службеник Општинског суда за прекршаје у Приштини, који је услед тога био приморан да напусти Зрењанин. Никић је у Зрењанину основао фирму “Никић-Трејд”, која му је служила као покриће за инкриминисане активности, при чему се представљао као утицајни припадник МУП-а и потенцирао наводне добре везе у врху СДБ, а како би оставио што јачи утисак са собом је често носио пиштољ и хеклер. Притом, успоставио је везе са појединим припадницима Секретаријата унутрашњих послова (СУП) у Зрењанину, посредством којих је долазио до података о особама против којих се воде истраге или се на други начин налазе у оперативном захвату, да би потом од тих истих особа захтевао новчана средства како би ургирао да СУП обустави своје активности према њима.

Током наредног периода, успоставио је везе са криминалним структурама из Црне Горе и Републике Српске (РС), укљученим у крађу скупоцених аутомобила и кријумчарење наркотика.

Последњих година, Никић је криминалне активности заменио наводном борбом за српске националне интересе, при чему се као константа његових наступа могу издвојити оптужбе на рачун српског државног врха да не води довољно “националну” политику, и да наводно припрема издају националних интереса на КиМ.

Уједно, Никић се укључио у рад појединих козачких удружења у Србији, по ком основу је успоставио контакт са особама које је Ђукановићев режим означио као организаторе и извршиоце наводног покушаја државног удара. С тим у вези, Никић у континуитету пласира инсинуације да се иза инсценираног “државног удара” крије некакав договор српских власти са Ђукановићевим режимом, а себе настоји да прикаже као човека који је то “на време” препознао и увидео. Такође, у склопу ових сензационалистичких конструкција, Мандића константно апострофира као наводног Ђукановићевог оперативца “број један” у реализацији поменутог сценарија.

Како наводи Глас јавности, тешко је отети се утиску да Никић своје измишљотине пласира по наруџбини, добијајући за то новац из кругова којима је у интересу да њихове инсинуације и дезинформације брзо и ефикасно стигну до разноразних “теоретичара завере” и других психички лабилних лица која жељно ишчекују Никићева “револуционарна” открића, заогрнута у привлачни наратив издаје српских националних интереса. Циљ је да та лица поменуте инсинуације и дезинформације потом шире даље и залуђују јавност, како би скренула њену пажњу са истинских проблема и претњи. Имајући то у виду, јасно је да у актуелном случају иза Никића финансијски стоји Ђукановић или неко од његових најближих сарадника, али је истовремено и жалосно што је апсолутни господар Црне Горе спао на тако ниске гране да се у реализацији својих политичких циљева и блаћењу противника мора ослањати на моралне олупине попут Никића.

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here