„Свако има право избора и право на лични став… Све док не дође (буде изабран, боље речено постављен) на високу државну функцију”, пише Embargo.rs, а текст преносимо у целости:

„Али, истог трена његово (њено) лично мишљење више не може бити изнад заједничког, општег и општеприхваћеног!? У супротном решење је демонстративно напуштање државне фотеље, постављења и окретање својим личним мислима и ставовима…

Остати унутар владајуће странке, глумити лојалног министра, а са друге стране подривати исту ту владу у којој седиш је стварни врхунац лицемерја…

Српска јавност се срела небројено пута са гафовима министарке Зоране Михајловић, који су чак могли скупо да коштају државу Србију, али ни једног јединог пута – њој лично није пало на памет да поднесе оставку и напусти владу у којој има толико анимозитета према шефу, од чега би ладно могла да се сагради висока кула срџбе и ниподоштавања…

Ма, ако би се тај бес акумулирао у неки балон – пукао би истога трена као бомба! Колико јој је ипак стало до фотеље, нека послужи једна анегдота која се препричава у њеном министарству: Наиме, кад се повела реч да незадовољни министри увек могу дати оставку, она их је предухитрила речима: “Ко је луд да напусти овакво место?“.

Ето и одговора зашто Зорани никада ни на крај памети није било да иступи из владе у којој је знала да прави визуелне хумореске на рачун премијерке, да се бахати до миле воље непрестано тестирајући и тражећи горњи праг границе толеранције државног врха…

Оставку није нудила чак ни кад је проказана на Главном одбору странке, као неко ко је достављао извештаје јавних предузећа БИРН-у и КРИК-у!? Наравно да је она то одмах демантовала, али је то било толико неубедљиво да је одмах и одустала од даље полемике на ту тему…

А, све је почело причом да неко доставља медијима поверљиве ствари, кад је Зорана сама “искочила“ тврдећи како она нема везе са неким ранијим писањима медија против Небојше Стефановић, на почетку афере прислушкивања председника Вучића, тврдећи како она са тим нема везе!?

Зашто је Зорана тако реаговала и тиме потврдила оно што скоро сви знају: да веома добро влада медијском сценом у којој трпи само позитивне приче о себи, али зато веома уме “да усмери поједине новинаре на себи мрске људе“, у којој се као по правилу неко јавно дискредитује… Изгледа да јој је тема школства и личног образовања омиљена ствар у покушају брукања појединаца…

И данас многи ће потврдити (наравно незванично) да Зорана Михајловић заправо стоји иза покушаја јавне дискредитације докторског рада Небојше Стефановића посредством једног таблоида…

У том таблоиду су се мењали власници, али изгледа да “Зоранина веза и даље ради“, јер су сада на мети неке друге јавне личности…

Због свега реченог, намеће се јавно питање: Није ли доста министриног “јавног шпијања“? Зар није извукла бар неку поуку, да сада “њене медијске везе“ више се не баве њеним “ситним дојавама“, него “ударају на сам врх државе“ покушавајући да остваре оно што на изборима нису успели њихови ментори и вероватно битни донатори?

Где је у тој причи министарка Зорана, осим ако не види свој коначни циљ у некој новој влади – коју неће састављати странка којој сада припада…”

П. Ј.

Leave a Reply