Вредносни систем и веровање су, дакако, веома субјективна и растегљива ствар. Тако су рецимо, расадници зла, ватикански црквени поглавари веровали да инквизицијама и суровим садистичким мучењима служе ономе горе, Хитлер је био убеђен да покушајем истребљења гомиле других раса чини добро човечанству, а колонизатори су искрено веровали да дивљачким убијањем домородаца чисте свет и чине услугу на глобалном нивоу. Поједине масовне убице помраченог ума нису сумњале да су њихова дела господоугодна, Стаљин је био чистке чинио за добро Руса из своје визуре, секташи живот себи и другима одузимају из искрених убеђења. Исто тако је, рецимо, извесна Мариника Тепић убеђена да је антифашиста и демократа, Н1 да је објективна телевизија, а Дашко Милиновић (довољно храбар да се сакрије иза алијаса Запад Тодоровић) да је сатиричар и да су најогавније претње легална критика.

Фото: instagram.com
Фото: instagram.com

Не кривим, додуше, Дашка званог „прва суза полицијске станице“, на жалост смо и суграђани, па стицајем околности знам да није много бистар момак, поверовао је у матрицу који они који колена гуле пред господарима иза амбасада успешно пласирају већ три деценије: њима је све дозвољено. Када они, како је то „обриши сузе мала моја“ Дашко рекао народном посланику, обећавају да ће се неко обратати на ражњу – то је критика. Када њима неко, како је то Владимир Ђукановић урадио, каже да неће стати са изборним победама и доследном политиком, онда је то фашизам.

Ко не верује, нека пита читаву машинерију: америчку телевизију, (не)зависно удружење новинара Србије, часног Славишу од вињака, антифашисте, борце за људска права, активисте и читаву ту веселу дружину независних Скотових аналитичара и још независнијих Ђиласових новинара. И онда, дакако, све може – претити вешањима, силовањима, обртањима на ражњу, избијањем напредњачких зуба, узимањем деце у уста… Може, наравно, ако је то у име европског, прогресивног, либералног и грађанског. Свака критика таквог поступања или било који другачији и други став, ортодоксни је фашизам.

Из личне визуре и личне сујете, међутим, једна веома битна ствар ми упада у очи. Због једне новинарске метафоре, у једном аналитичком тексту који износи низ чињеница, а после притисака одређених амбасада и драматичних конференција у Скупштини, провео сам педесетак дана у притвору – нисам, као Дашко, пуштао сузе, напротив, веровао сам и верујем и у своју невиност и у српско правосуђе. Процес ми још увек траје. Зашто ово спомињем?

Зато што је она која се осетила смртно угроженом (дословно) мојим новинарским радом, на фотографији која се налази у оквиру текста готово у загрљају, са кезом од увета до увета, баш поред Дашка који припрема ражњеве за неистомишљенике.

Премда, можда и постоји нека веза. Обоје се, декларишу као антифашисти – а, тај дивни Дашко, између осталога пише: „Мрзи ме да палим фотошоп, па замисли: слика Светог Саве како му Јован Дучић набија Острог у дупе тетовирано на транџиној курчини“. Познато је да су ови наши „антифашисти“, насељени у салонске отете станове, умели палити цркве, јахати попове, стрељати иконе и тако показивати свој вајни „антифашизам“. Само, имајући у виду примарну професију једног од актера ове приче, не знам где се ту уклапа јахање балерина, но то је већ друга прича…

Фото: twitter.com
Фото: twitter.com

Оно што је ова прича, да се на њу вратимо: остаје да су Ђука и Тома фашисти, а ови са ражњевима и најавама силовања, борци за слободу. Нека, не бих се мењао ни за сва богатства овог света. А, не би ни Ђука. Знам човека. Бистар је, за разлику од Дашка. И у полицијску станицу иде без три паковања папирних марамица.

Томо Ловрековић

loading...