Пребројао сам. Било их је четрнаест. Пријатеља, познаника, ближих и даљих рођака, колега. Четрнаест њих ме је позвало у последње две недеље и сви су тражили једну исту малу услугу – да за њих, њихове другове, синове, сестриће, братанце средим да ‘не иду у војску’.

Уплашени вешћу да ће Министарство одбране ове године наставити са програмом војне обуке резервиста старијих од 30 година, свих који нису одслужили војни рок – ти моји пријатељи, познаници, ближи и даљи рођаци из Београда и родне ми западносрбијанске провинције нехотице су ми на најбољи начин показали где смо, шта смо и како смо.

Ми, дакле, Срби. Ми, потомци најславнијих ратника модерне европске и светске историје. Ми, унуци и праунуци славних витезова са Цера, Колубаре, Кајмакчалана. Ми смо се масовно преплашили и успаничили због најаве да ће ове године у целој Србији бити подељено 600 (и словима: шестсто) плавих коверата са позивима за петнаест дана војне обуке!?! Ми – Степини, Живојинови, Путникови Срби, нама је највећи животни проблем то што неко хоће да нас научи како се користи пушка!?!

И ту је негде крај приче. Сваке српске звечеће патриотске приче.

Пред чињеницом да велики, забрињавајуће велики број нас данас није спреман да за отаџбину жртвује ни 15 радних дана ничице падају све оне силне, крупне заклетве о ‘светој српској земљи’. Ми смо, нажалост, у добром делу само тужни остаци некада славног народа. Само млевено месо медијско-политички плански иситњено тако да га свако може обликовати по својој мери, бацити на роштиљ и испећи по свом укусу.

Није баш тако? Опет претерујем? Дај Боже. Немате појма колико бих волео да грешим, али све се нешто бојим да сам у праву. Уосталом, свако од нас – свако од вас који ово читате – зна одговор. Свако ко сам себи искрено одговори на питање шта би урадио у случају неког новог, не дај Боже, рата. Колико би нас било спремно да за мајку Србију жртвује много више од 15 радних дана? Ко од нас не би крио своје синове и не би их наговарао и помагао им да побегну, да се сакрију и избегну мобилизацију?

Или, да преформулишем, колико би нас већ другог, трећег или петог дана рата кренуло да кука како не треба да гинемо за тамо неко Косово или неку другу ‘вукојебину’, како Србија нема шансе у сукобу са западним силама, како је наша једина будућност на Западу?!

И? Шта ћемо сад. Не знам. Само знам да се из ове коже не може. И некако слутим да нас у догледној будућности чека велики испит. Историјски испит на коме ће се најбоље видети и ко смо, и шта смо и за шта смо.

О Косову, разуме се, говорим. О плану шиптарских злочинаца да нападну и етнички очисте север покрајине и о спремности Срба и Србије да им се у томе супротставе. Не знам за вас, али мени се већ привиђају српски тенкови на Ибру. А онда, ком обојци, ком опанци.

Ко сме, тај може! Ко не зна за страх, тај иде напред!

Драган Ј. Вучићевић

loading...