Да ли на Хиландар први пут у службену посету (икада) долази ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ?

Или је то само још једна предизборна акција Александра Вучића (по идеји да је све што он ради само маркетинг и део лукаво, вешто промишљене стратегије)?

Како у данашњој Србији ишта поставити као несумњиво позитивно и добро за све нас, као најаву онога о чему је, толико дуго, могло само да се сања (све од 1945. године, па до сада)?

Да ли су, по таквој „логици“, непопуларни и контраверзни потези власти „доказ њихове неспособности“, а они позитивни – „само доказ њихове демагогије“?

Или се, ипак, може и понешто похвалити, а понешто критиковати, без пламене острашћености у безусловном прихватању или одбијању било какве вредности свега што се уради у Немањиној и на Андрићевом венцу?

Може ли Србија да преживи у оваквом раскораку неколико закрвљених колона нашег политичког „грађанског рата“? У међусобној нетрпељивости напредњачке, другосрбијанске, демократске опозиционе и опортунистичке (камелеонски превртљиве) колоне, у вечитом „хладном рату“ по апсолутно свим темама (монументалних споменика, националног питања, економије, короне, југословенства, Косова, односа са Црквом, Хрватском, Русијом…).

Зар не бисмо могли да, рецимо, ову вест о СЛУЖБЕНОЈ ПОСЕТИ МАНАСТИРУ ХИЛАНДАРУ, ЗА БОЖИЋ, СРПСКОГ ПРЕДСЕДНИКА, прихватимо као начелно и несумњиво позитивну и добру за читав српски народ и нашу Цркву?

Шта се тиме губи, ако се обрадујемо због овакве посете садашњег, али и сваког будућег председника Србије месту где је рођена и српска државност и Српска Православна Црква?!

Или баш све мора да буде политика, до задњег атома нашег постојања, у исподељеној и међусобно сукобљеној земљи (а непосредно после завршетка радова на Храму Светог Саве и баш уочи откривања величанственог споменика Стефану Немањи, сад на Савиндан)?

Можемо ли првог човека државе гледати као „председника Србије“, а не само као конкретног политичара са његовим именом и презименом? Када смо већ могли, деценијама, да за свог доживотног председника и маршала прихватамо са одушевљењем (све уз аплаузе и певање) диктатора који је пуцао на наше војнике на Церу и Колубари у аустроугарској подофицирској униформи, а после октобра 1944-те наредио да се, преким судовима и стрељањем, проспе море српске крви у усмереном геноциду над нашом духовном, интелектуалном, привредном и патриотском елитом…

Откуд приче о „најгорем стању у српској историји“ сад кад се због таквих изјава не иде на робију, нити долази до оних последица којих се сећамо из прича наших родитеља и дедова?

И да ли се помоћ нашој СПЦ мора стављати под лупу, након толико година (преко пола века и дуже) њеног понижавања и мучеништва од стране отворено безбожничких, антицрквених и антиправославних политичара и државника из Србије (ропски служећих Брозовим ставовима по овом и, уопште, српском питању)?

Да ли можете да промислите и разумете коме једино може да одговара овакво стање ствари у нашој земљи? И да ли је жеља за нашим националним јединством У ОВОМ ТРЕНУТКУ И У ОВАКВОМ НАРОДУ КАКАВ ЈЕСТЕ, сада и овде, нешто погрешно и лоше по Србију?

И како онда ишта очекивати од своје државе ако на њене позитивне примере по ма ком питању (националном, црквеном, војном…) гледамо циничним погледом и на отворено аутодеструктиван начин (логиком „што горе, то боље“, са опасном идејом да се треба удруживати са било којим непријатељима наше државе – али и нашег народа, само да се „коначно склони ова власт“)?!

Срљамо ли у колективно самоубиство, прерушено у мржњу према актуелном председнику Србије и вечно тражење „преко хлеба погаче“?

И да ли су сви који не мисле тако – „ботови“, а они који овако мисле – све од реда „борци за слободу“?

Или, можда, ствари ипак стоје сасвим супротно (са бриселским, загребачким, вашингтонским, берлинским, приштинским… „сендвичарима“ и „стипендистима“)?!

Драгослав Бокан

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here