Колико год се писало о Колубарској (Сувоборској) бици – ипак ће бити премало с обзиром на значај те српске победе. Колубарска битка је можда и најбриљантнија представа српског оружја свих времена; победа оних који су већ били прежаљени и пораз оних који су већ прославили. На тој се реци бечки аристократа покорио српском сељаку, од ког је потом безглаво бежао назад преко Дрине, да се не би охладио пре шампањца ког није стигао ни да отвори у поробљеном Београду. Колубара је тог децембра 1914. била аустроугарски Ахерон; река бола преко које се одлази у смрт.

Пропаст је била на видику

Поразом у борбама на Дрини, српска војска се нашла у тешком положају и приморана је на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да су српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно уништило путеве, али које ће се касније показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже, због оскудевања у опреми.

На место команданта Прве армије, уместо рањеног Петра Бојовића долази генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника. Мишић је био пореклом из западне Србије(село Струганик) и добро је познавао терен, као и стање српске војске. Ипак, по наредби Врховне команде, Мишић је 16.11.1914. издао наредбу да се све снаге повуку дуж линије: десна обала Колубаре – десна обала Љига – северне падине Сувобора – Маљен. Наређено је да се сруше сви мостови преко набујале Колубаре.

Повући се и намамити непријатеља

Хладно време, лоше стање путева и набујалост Колубаре и Љига отежавали су аустроугарско напредовање и пружали прилику српској Врховној команди да стабилизује фронт и поврати поколебани морал војника. Српске војнике је требало нахранити, одморити и опремити, што је у датој ситуацији било веома тешко. Ситуација по Србију је била све гора: Аустроугари заузимају Ваљево и напредују са намером да заузму доминантне висове на десној обали Колубаре и Љига. Уверен да су ту само српске заштитнице, Поћорек наређује фронтални напад и приликом преласка на десну обалу Колубаре, Аустроугари су наишли на жесток отпор српске војске, због чега је Поћорек 18. новембра у борбу увео XV и XVI корпус, који су задржани у Ваљеву ради одмора. Наредних дана се Колубарска битка распламсала; огорчене борбе вођене су између српске и аустроугарске војске. Најтеже су вођене на положају Човке, доминантном вису на ушћу реке Љиг у Колубару. Фронт на Колубари је био предугачак за снагу српске војске. Врховна команда је желела да затвори и осигура све правце, што је слабило одбрамбену снагу и 25.11. пада Човка. Стање положаја на Сувобору је било критично и Мишић 28.11. наређује повлачење на положаје западно од Горњег Милановца. Овакав потез је изазвао узнемирење јавности и команде, али и пад престонице. Такође, непријатељ је прешао Дунав и заузео Смедерево, па је тако раширио фронт и ослабио део према Првој српској армији.

Колубарска битка – бој у ком су Срби прво победили себе

Горући проблеми српске армије полако су се решавали. Фронт Прве српске армије је скраћен, па је војска имала времена да се одмори и нахрани. 20.000 француских граната које су стигле преко Грчке, испрва су биле неодговарајуће српским топовима, па су надљудским напором преправљене у Крагујевцу, и са посветом НЕ ШТЕДИ! послате на фронт. Морал је такође порастао. Долазак 1.300 каплара, средњошколаца, који су завршили краткотрајну обуку у Скопљу, створио је варницу међу српским војницима. По свему судећи, ту варницу је у пламен претворио долазак краља Петра међу своје војнике:

“Децо моја!

Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети!

Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!

Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.

Остали, напред!”

Остаће легенда да један десетар није могао да издржи и да је командовао јуриш. Било како било, Мишић је 2. децембра издао наређење својим дивизијама за противнапад. Своју одлуку је саопштио српској Врховној команди телефоном, када су трупе биле већ прикупљене на полазним положајима. Генерал Мишић је од Врховне команде затражио да у противнападу учествују и друге српске армије. Његова иницијатива је наишла у српској Врховној команди на одушевљен пријем.

Након параде – пропаст

Док су 3.12.1914. аустроугарске трупе парадирале у Београду, српска Прва армија започела је противнапад на Сувобору. Мишић је противнапад својих дивизија усмерио дуж пута који од Горњег Милановца води према Љигу. Противофанзива српске војске потпуно је изненадила аустроугарске трупе. Због отпора непријатеља који је покушао да се консолидује, Мишић је 5.12. усмерио напад гребеном према родном Струганику, Мионици и Ваљеву. Испоставиће се да је тиме Колубарска битка одлучена. Аустроугари су потучени код Ваљева 9.12. и па ослабљеност позадине непријатеља омогућава другим српским армијама да делују, пре свега на Космају. У аустроугарској Балканској војсци наступило је осипање редова и масовно дезертирање војника. Иако је Поћорек планирао да задржи Београд као мостобран за будуће операције, није га могао сачувати од незадрживе српске противофанзиве. Последњи аустроугарски војник је напустио Београд 15.12. када је српска војска трујмфално ушла у престоницу и завршила операцију.

Колубарска битка – врхунац српског војничког умећа

У току ове победоносне операције, српска војска је успела да зароби преко 42.000 аустроугарских војника и 300 официра, уз велике количине оружја и ратног материјала. Колубарска битка је показала да претходна победа на Церу није била случајност и аустроугарска Балканска армија је по други пут наглавачке избачена из Србије. У овој бици се показао врхунац пожртвовања и напора српског војника да одбрани своју кућу, њиву и шљиву, као и врхунац војничког генија Живојина Мишића, који је након битке унапређен у чин војводе.

У временима која су уследила, ова битка ће постати неисцрпна тема војним стручњацима, историчарима и уметницима. Поред бројних научних дела, битка је била инспирација за многе романе, међу којима се највише истиче други део Времена смрти Добрице Ћосића, који је послужио за сценарио једне од најпосећенијих представа Југословенског драмског позоришта – Колубарске битке. Вредан помена јесте и филм Талог, снимљен по истоименој приповеци Вељка Петровића, где један од јунака надахнуто приповеда о свом искуству у Колубарској бици. Мемоари Живојина Мишића доносе слику из угла творца ове победе. Када се све сабере, слика победе у овој бици је без и једне мрље осликана ратничким умећем, часним поступањем и пожртвовањем. Вечно сећање и дивљење је најмање што учесници ове битке заслужују од својих потомака.

Драгољуб Мандић

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Leave a Reply