Недељама уназад несмањеном жестином траје гебелсовска пропаганда свих оних тзв. „слободних, независних и објективних“ медија који су под контролом различитих центара моћи, при чему се у тој кампањи нарочито истичу они, кобајаги „професионални и храбри“ медији које „ималац инжењерског мозга“, присвајач народног новца и политичар у покушају, Драган Ђилас, финансира новцем опљачканим од грађана Србије у време док је био прејаница бившег режима.

Сада је сваком, иоле информисаном, добронамерном и политички неострашћеном јасно да се ради о организованој, координираној и од неких иностраних центара моћи подржаној акцији – која за циљ има притисак на Србију и њено руководство, а пре свега на председника Александра Вучића, који је највећи борац против те групе хоштаплера, нерадника, превараната и стручњака опште намене, који никад ништа поштено у животу нису ни радили, нити зарадили, као и да се путем лажи и спиновања измишљених информација изврши својеврсна медијска припрема за ванинституционалну и насилну смену легитимно изабране власти, ако тај напад на Вучића не буде дао очекивани резултат.

Устало је кусо и репато, а све умишљено, осионо и сујетно, све оно што само себе сматра некаквом „елитом“, којој су уста пуна великих речи и морала, а џепови народних пара, разне вуцибатине, сецикесе, никоговићи и скоројевићи, белосветски преваранти и једачи хлеба без мотике, продавци магле и разни чланови циркуске менажерије – и сви су, једновремено, у синхронизованој акцији, кренули у напад на Александра Вучића, јер им се учинило, или им је неко тако рекао и наредио – да је сад прави тренутак да се изборе „за људска права и слободе, демократију и правду, а против диктатуре“ – с обзиром на претње, изазове и притиске којима је Србија изложена у актуелном геополитичком тренутку.

Очигледно је да Србија коју предводи Александар Вучић смета многима, не само појединима у Србији, нити само некима у региону, већ и шире, јер таква, Вучићем вођена Србија, није више на коленима, није више земља без снаге, части, храбрости и достојанства, није земља затворених фабрика и сиромашних грађана, није земља која се стиди своје прошлости и своје историје, на коју би многи, да је имају, ма и тако болну, крваву и препуну херојстава и жртава историју – били итакако поносни. Поносни – као што је Србија данас поносна, суверена, слободна и напредна, и пред којом је будућност у којој ће она још више, брже и успешније напредовати, расти и развијати се, на свим пољима.

Стога не чуди што су се свим средствима, синхронизовано и организовано, многе интересне групе, под плаштом тобожње „бриге за људска права и слободе“, под изговором „борбе за демократију и против диктатуре“ – врло агилно укључиле у тај „пројекат: Срушити Вучића“, за који су им њихови инострани ментори рекли да је услов да их врате на власт, на којој би после могли да наставе да раде оно што су већ радили – да разарају, уништавају и пљачкају Србију, све док је не сведу на оно што ти инострани ментори мисле да би Србија требала да буде.

​Наравно, фрустриран својом политичком (али и сваком другом) неуспешношћу, болесно оспеднут председником и патолошки га мрзећи, Драган Ђилас је у томе видео своју шансу, своју последњу и једину шансу (мада, узимајући у обзир колики углед ужива међу грађанима Србије, а који је исказив са 0, нешто%, мислим да је то још једна његова самообмана), па је сам себе прогласио некаквим „лидером“ тога нечега што себе назива „правом“ опозицијом – и ангажовао све своје чанколизе, плаћенике и запослене да раде на том нарученом задатку, у чему се нарочито истиче Мариника Тепић, којој чак ни јавности позната њена привиђења не сметају да настави да лаже, измишља, прети и вређа.

Недељама Ђиласова медијска машинерија фабрикује неистине и дезинформације, недељама окривљују председника Вучића за све и свашта, не водећи рачуна да те њихове бљувотине бар буду реално могуће, бар икако у реалном животу оствариве, макар и на теоријском нивоу ако ништа друго, када су већ и иначе све производ чисте патологије и болесне мржње и зависти према председнику. Једновремено, његова изопачена сујета своју срџбу усмерава и према свима онима који нису ништа мање опозиција власти него он, али који другачије мисле, који воде рачуна о државним и националним интересима и који имају своју политичку визију о ономе за шта се политички залажу – што додатно сведочи о томе да је Драган Ђилас особа чија је психа толико болесна, толико изопачена, да почиње да представља и ширу друштвену опасност, с обзиром на последице које би, евентуално, могла произвести.

Срећом, грађани Србије добро памте, по злу памте, Ђиласову владавину, а пошто он као „осведочени демократа“ на изборе не излази, „из принципа“ – шансе да се он на власт врати су минималне, тачније у процентима исказано: 0, нешто%.

Узгред, то би неко требало и да каже тим Ђиласовим менторима, да не троше време на њега, него да од целог тог башибозлука кога плаћају да напада и руши Александра Вучића, из те скупине згубидана и лезилебовића, ако је икако могуће, пробају да изаберу неког другог – али да тај други нису Вук Јеремић, или неко од оних „експерата“ за све и свашта из разноразних НВО, нити пак „лидери“ некаквих политичких партија – за које не гласају ни чланови најближе родбине, већ неко ко је озбиљан и одговоран политичар, ко воли своју земљу и њене грађане и ко има политички, економски и сваки други план и програм.

Такође, требало би им рећи (мада мислим да то они и сами знају) да грађани Србије већ имају таквог лидера, таквог председника – Александра Вучића – који сасвим сигурно може, и хоће, сам против целе те булументе штеточина да се избори и да би стога требало да Србију оставе на миру и дозволе јој да сама одлучује о својој будућности.

Зоран Ђорђевић

Leave a Reply