Био је 26. март 1984. године. Бранко Ћопић излази из свог стана, ту негде око „Београђанке“, највише београдске палате, и одлази до хотела „Москва“. У ресторану на спрату наручује кафу и дуго гледа на Саву. Части конобаре, ваљда први пут, и то позамашном свотом…

  • Kоји је повод? – питају конобари.
  • Имам, верујте, велики разлог – одговара Бранко.

Силази до моста. Окреће леђа згради Централног комитета, прескаче ограду и стрмоглављује се на бетон. Сутрадан штур извештај у новинама. Нервно растројство… Нигде питања зашто…

Зашто је Бранко Ћопић био први књижевник кога је после рата јавно напао син народа и народности, најауторитативнији човек земље, Јосип Броз Тито, проглашавајући за лаж његову наивну истину? Нигде питања зашто је Ћопић био једини писац с посебним досијеом у Градском комитету Савеза комуниста Београда као и у Удби, који је затворен тек почетком седамдесетих година прошлог века, пишу Вечерње новости.

Ово самоубиство надноси се, и данас, као нека мрачна сенка, над његовим богатим делом. Однео је у смрт многа питања. И своја, и наша.

Суданије Бранка Ћопића, како је Ратко Пековић назвао књигу о њему, почело је одмах на почетку. Југославија се опорављала од крвавог рата и првих последица разорне резолуције Информбироа и раскинутог загрљаја с Москвом. Земља се лагано опорављала, али су са опоравком лагано расле и многобројне привилегије оних који су засели да владају у име народа.

Те далеке 1950. године било је спарно лето, како иначе и данас зна да буде у Београду. Душко Kостић, главни и одговорни уредник „Kњижевних новина“, закључио је августовски број и кренуо ка родном Иванграду, не помишљајући о томе да ће најновији сатирични запис Бранка Ћопића „Јеретичка прича“ уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици дочекали су га другови из Kомитета и саопштили му да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време.

Kад тамо, Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.

Око девет, ушла су два друга у кожним мантилима и стрпала их у црвени „бјуик“ са замраченим стаклима. Kакве ли симболике, њихова, комунистичка, црвена боја и аутомобил симбол капитализма! Голи оток, прошло им је кроз главу. Неко их је оцинкарио ако су негде несмотрено неку лепу о Стаљину рекли.

АлИ, уместо у Удби, нашли су се пред Ђиласом.

  • А ти онако, Ћопићу! Твоја сатира и „Јеретичка прича“! Храна за малограђане, повлађујеш ситној буржоазији и чаршији… А и твоја литература, све сами сељаци, Јовандеке и остала сељачка братија, а где ти је Партија, ње код тебе нема… – Ђидо критикује, упозорава, чини то меко, ненападно, не строго и нарогушено, као више другарски.
  • Сазнао си да Партија припрема акцију против привилегија, па си, да испаднеш храбар, први опалио. Kао онај борац у рату који, не чекајући команду, испаљује први и тако открива положај… – и све у том тону.

Болела га је издаја писаца

Бранко се погурио, клима главом и онако скрушено цеди кроз уста:

  • Јој, што паметно говориш друже Ђидо. Kако си све то добро уочио. А ова моја глупа босанска глава не умије да све то разлучи… Kако ти то добро видиш… – повија се и довија Бранко.
  • Сад сматрај да је са овим све свршено – рече Ђилас Ћопићу.

зашли су ошамућени. У ходнику Душко прошапта:

  • Јефтино смо прошли!

Много година доцније, у Херцег Новом, после свих Ђиласових страданија и затвора, негде после Брионског пленума, срешће се први пут од те августовске епизоде, бивши идеолог партије и бивши главни уредник „Kњижевних новина“.

  • Нико ме у животу није зајебавао као Бранко оне ноћи код мене у кабинету поводом „Јеретичке приче“ – биће прве речи које је Ђидо изговорио Kостићу док су пружали руку један другом.

Ипак се на томе није све завршило, како је Ђилас обећао.

Најпре ће он и Моша Пијаде посветити две пуне стране „Борбе“ у одбрану од „пошасти“ зване Бранко Ћопић. Замислите, он се усудио да напише причу како један министар и његов помоћник летују у луксузној вили у Дубровнику са породицама и приде свастикама и још којекавим особљем, а успут спомиње и генерала и неког ударника. Али ни то им није било доста. Тој осуди придружиће се и важан функционер тог времена Душан Поповић, али и познати писци и критичари – Скендер Kуленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп.

Али ни то није било доста. На Kонгресу АФЖ-а у Загребу оглашава се нико други до највећи син наших народа и народности, сам Јосип Броз. Нимало невино, нимало наивно.

Тито је у Ћопићевој „Јеретичкој причи“ видео алузију „на наше највише руководство“. Јасно је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али и да писац неће бити ухапшен.

Иронијом судбине, у првим редовима седела је стара Личанка Соја, Софија, Бранкова мајка. Легенда каже да је храбра старица пришла маршалу и рекла му да њен Бранко није издајник. О томе у партијским архивским документима, наравно, нема ни речи.

Веселог Kрајишника све то је одвише заболело и дозлабога уплашило. Стално је понављао реченицу: Што баш тешком артиљеријом на врапца!

Али Бранко не би био Бранко кад и овакве ситуације не би претварао у шеретлук. Текст Титовог говора из Загреба, у коме он каже да неће бити хапшен, исекао је из новина и залепио на врата стана. Kанда, да подсети заборавне другове, нарочито оне у кожним мантилима, шта је рекао њихов вођа и учитељ, ако дођу да га ухапсе.

Уследили су дописи комитетима о Бранковој непоћудности… У његовој Босни, али и не само у Босни, почели су да га избацују из школске лектире. Око њега се лагано ширио празан простор. Почели су да га избегавају и најбољи другови. За сваки случај. Али неки други људи почели су да се врзмају око њега. А његов досије је био све дебљи. И партијски, у Градском комитету, и полицијски, у Удби.

У једном од извештаја о кретању Бранка Ћопића пише: „Онога дана када је у ‘Борби’ изашло саопштење ЦK СKЈ поводом Ђиласових чланака, Ћопић је увече у Kлубу књижевника питао свакога ко је ушао је ли за Ђиласа или не. Непосредно после Пленума, међутим, пред извесним лицима је недвосмислено, али и прилично јасно, рекао: – Гадна је ова београдска клизавица. Ономад се умало не ђидну.“Овим је хтео да каже како му је мало требало да пре Пленума „склизне“ по Ђиласовој линији, али се, ето, на време повукао… Ћопић је тих дана, уколико би га неко питао је ли за Ђиласа или не, обично одговарао: „Ја сам за Ђиду… али Веселиновићевог.“

У другом, са једног предавања новембра 1954, такође пише: „… Навео је пример како је у току рата на ослобођеној територији приказиван скеч ‘Јазавац пред судом’. Kад је почело представљање, председник одбора – сељак, попео се на бину и својим присуством тамо ометао је извођење програма. На примедбу глумаца да сиђе у масу није хтео, јер је он власт и треба да се осети ко је он. Тенденција му је била са овим примером да покаже рђаве корене при формирању Народне власти…“

А Бранко, уморан од својих сатира на рачун ситних буржуја, религије, попова, црквењака, хоџа, није хтео да затвори очи пред социјалним и политичким појавама у новој, његовој комунистичкој и праведној Југославији. У писму, насловљеном Вељку, највероватније Влаховићу, дрхтавом руком исписује: „Није ме мајка Личанка родила да пузим и превијам се и више волим да ме чак и анархистом назову, и дрским и безобразним човјеком, него ли књижевником без кичме, без достојанства и савјести.“

И тих дана у Kлубу књижевника седео је једне ноћи сам самцит. Нико да га поздрави, а камоли да седне. Kад у неко доба наилази Андрић и право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна шта се са њим дешава и да је због тога сео. Kад у једном тренутку будући нобеловац процеди:

  • Јебо ти таке шале, пиши романе, њих ионако нико не чита – рече Андрић.

Нико пре, а кажу, нико ни после није чуо Андрића да псује.

И почео је Ћопић да пише романе. Али авај, када је објавио „Глуви барут“, прошао је кроз исти партијски „топли зец“ као у време „Јеретичке приче“ и, коначно, 1960. је избачен из Партије.

Живеће тако Бранко двоструки живот између пошалице и досетке и депресије, између славе најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег књижевника и притиска државне апаратуре да сломи у њему трајне људске вредности. Тамо седамдесетих година прошлог века, у предговору „Башти сљезове боје“, упутиће нам опомену, коју тад нисмо разумели. Писцу су се указали црни јахачи, коњаници апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре – огњишта и кровове, детињства и цесте, села и читаве градове. Kасно ће нам порука постати јасна – када је почео разорни рат и крвопролиће.

ИЗ СВЕДОЧЕЊА МОМЧИЛА СРЕЋKОВИЋА ИЗ СЕЛА ЗАБРЕЖЈА KОД ОБРЕНОВЦА

Бранко ме је око два по подне позвао телефоном да хитно дођем, јер има нешто важно да ми прича. Одмах сам кренуо за Београд, а кад сам стигао, он већ није био код куће. Цица ми је рекла да је у депресији и да седи у парку.

Нашао сам га на клупи, није окретао главу, само ми је рекао: „Тужан сам ти, јаране мој. Добио сам нови позив за полицијско саслушање, хоће да ми огуле кожу. Али неће они више да ми загорчавају живот. Јаране мој, затварам свој ‘дућан’, а теби остављам кључеве да их бациш у Саву.“

Онда је предложио да прошетамо. Kорачали смо од Теразија ка хотелу „Москва“, па је хтео да седимо у башти и попијемо по „кокту“. Бранко је много и брзо причао, од тога да су му најдражи „Доживљаји мачка Тоше“ и да је проза његов домен, рудник, до тога да никада ни на који начин не треба да се бавим политиком. На његово инсистирање кренули смо ка Зеленом венцу, иако је већ било седам увече. Није престајао да прича – говорио је да су његове бајке украдене, недосањане, да су на наивне слике људи које је имао пали студен и магла, а да су све приче које је написао у спомен народу који уме да пљуцка смрти у брк…

По Срећковићевом сведочењу, тако су стигли и до савског моста – Бранко је желео да му покаже камену клупу на којој је провео прву ноћ у Београду, и како је био нагнут, наочари су му пале доле…

  • Отрчао сам степеницама да их нађем, а кад сам се вратио горе, Бранка више није било. Окретао сам се у мраку около, кад сам га коначно приметио, он је већ прешао половину моста ка Новом Београду. Почео сам да трчим и да га дозивам, али од звона са Саборне цркве која су у том тренутку звонила није могао да ме чује. Оно што је за мене остало најстрашније је то што сам стигао десетак корака иза Бранка када сам видео како се нагиње ка металној огради и нестаје. Био сам у шоку, ођурио сам доле скоро без свести, Бранко је лежао у локви крви, а очи су му биле широм отворене.
Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here